Наравно, није ишло брзо. Неколико векова је главни посао правника био да укидају сами себе - наслеђе претходних векова је захтевало да се прво испоукидају закони који су и даље важили а више нису имали никаквог смисла: на пустињским световима су прво укинути сви поморски прописи, који су се дотле упорно преписивали из Савезних закона. Неко је израчунао да ће овај посао коштати колико десетогодишњи приход осредње планете, али да би се без овога толико трошило на празне распре свака три дана.
Отада важе месни прописи. Обухватају понекад целу планету, понекад три насеља, понеки и по неколико планета. Неколико основних ствари важи за цео Савез. Нема их превише, и њихово познавање се сматра лакшим делом испита самосвести. Испит самосвести је у ствари укинуо законе и остао основа неписаног закона. Боља страна неписаног закона је што се спроводи сам од себе.
Испитни одбор на том испиту је чудна ствар;
половину чланова чине добровољци, изабрани брзим
гласањем . Један део су насумице изабрани
људи, од оних који се никад не јављају добровољно.
Чланство у одбору траје кратко - док се
испита десетак полазника, мења се трећина
одбора. Пази се да свако кад-тад буде у одбору,
а да нико не испита више од петнаесторо.
Намена испита је да утврди ко је способан
да живи у друштву, што значи и да прихвата
неписане законе.