pošta stiže u toku prepodneva (do oko četiri popodne). Barjače na sandučetu se ostavi dignuto ako ima nešto da Poštar ponese. Naši poštari samo donose poštu, nikad ne primaju.

Ovdašnji poštari voze neke male kamionete, stalno drže sva četiri žmigavca uključena (osam, ako se broje oni pri krovu), vrata otvorena, i vozikaju se od sandučeta do sandučeta. Vozačko sedište je sa desne strane, vrata nisu obavezna. Raznose i pakete (nepojmljivo je da neko mora da ide na poštu da nešto podigne) i jedini su koji mogu da puše na radnom mestu.

Zgrada pošte izgleda kao i svaka druga skromna poslovna zgrada; manje pošte se nalaze po običnim kućama ili lokalima u tržnim centrima. Šalterska služba je brza, uredna i dobro opremljena; osoblje je uglavnom predusretljivo i raspoloženo, mrzovoljni poštari su retkost, a scenu na šalteru nisam video valjda nijednu. Valjda zato što ne rade platni promet; uputnice da, i to su daleko jeftiniji od Vestern Juniona i drugih firmi.

Preko noći se zatarabljuju samo šalteri; zgrada ostaje otvorena i prazna, jer ima automata gde možete sami da frankirate najčešće tipove pošiljki, možete da svratite do svog faha i pokupite šta je stiglo, ili da iz automata kupite marke.

Poslednjih godina (od 2007 naovamo) se pošte polako zapuštaju... broj radnika u smeni (na istoj glavnoj pošti ovde na koju idem godinama) je sišao sa nekadašnjih šest (u špicu - obično troje-četvoro, nego kad zagusti) na u vr glave troje; radno vreme više nije do 19:30 nego samo do 18:00. Sve češće se događa i da raznosač naiđe kasno popodne jer radi dve ture - nemaju rezervnih, pa ako neko izostane, belaj.

Vojna pošta je priča za sebe... imaju neku svoju, povoljniju, tarifu, koja nekako važi i za sve one vojne (i mornaričke i avijacijske i mornaričkopešadijske) baze u inostranstvu. Svaka takva baza ima svoju matičnu jedinicu negde kod kuće, i pošiljka iz baze u Okinavi ili Ramštajnu se naplaćuje kao da je poslata iz, recimo, Oregona ili Kentakija, gde je već ta matična.