Trude se, nije da se ne trude, ali im ne ide. Problem potiče više od engleskog kao takvog, sa davno izvedenom samoglasničkom smenom, u stvari dve smene. Krajnji rezultat je da čak i reči koje su im zajedničke sa drugim jezicima izgovaraju drugačije, pri čemu baš nema pravila. To je naviklo da se kratko a izgovara kao e, a dugo a kao ej; da se nenaglašeno u izgovara kao a, naglašeno kao ju... itd itd.

Takođe, engleski je skoro izgubio svu moguću fleksiju, nema padeških oblika, glagoli se ne menjaju po licima ni po broju (osim što se treće lice jednine sadašnjeg nešto razlikuje), imaju ukupno po dva-tri oblika, ali zato od tih oblika ima na stotine izuzetaka.

Povrh svega, reči imaju mnogostruka značenja, koja se onda određuju iz konteksta (što baš ne ide slavno... I onda to, tako naviklo na tu filozofiju "pravila nema baš mnogo, ali zato često ne važe" i sopstveni izgovor samoglasnika, i onda naleti na nešto sasvim deseto, neki jezik u kome se a uvek izgovara a, gde jedan glagol ne može da ima petnaest značenja, gde ne mora u svakoj rečenici da bude bar jedna lična zamenica (a počesto i tri-četiri), gde se razlikuju svršeni od nesvršenih glagola, gde imenice, pridevi pa čak i brojevi imaju rod, gde postoje tačna pravila za čitanje i pisanje koja stanu na stranu-dve...Obično izdrže dve-tri godine i misle da su nešto naučili. Kad se zateknu negde, to je obično neko mesto gde i inače navraćaju američki turisti (civilni i oni češći), pa svo osoblje već zna dovoljno engleskog, a dovoljno poznaje i unakaženu verziju svog jezika kako ga već ovi natucaju. Vrate se ubeđeni da znaju jezik.

Ono što nauče u srednjoj školi najčešće ne podrazumeva pravilan izgovor, jer predavači odustanu, ili ponekad ni sami ne umeju.

U biblioteci se to zovu međunarodni jezici.