Ima, nije da nema, ali.

Pod jedan, sva je pakovana. Nema onog da mesar odseče pola table, ili s tri prsta široko. Isto kao i sad kod nas, nabrizgana je sa E-450, mada nešto manje, pa uspeva da opstane u frižideru i duže od tri dana.

Pod dva, nije toliko usoljena, niti toliko sušena, nego taman dovoljno da može da stoji, ali u rashladnoj vitrini. Evo danas veli jedan "Ovde sad ima da se kupi i slanina koja ne mora da se hladi. Svaka im čast ako su skontali kako da to izvedu a da slanina bude jestiva. Ideja mi ne uliva poverenje i nisam probao". Dakle, čovek od preko pet banki nije nikad video normalnu slaninu. (ovo je bilo oko 2006.)

Pod tri (a to sam već pisao glede doručka), slaninu ne jedu tek tako, nego to mora u tiganj, i to da se ispeče na krckavo, to je jedini recept za koji znaju (bar većina; izuzetaka će uvek biti - jer iz grma velikoga...). Ako ćemo pravo, ni Slovenci nešto nisu navikli da jedu slaninu neprženu.

Izbor (u normalnim samouslugama - na koje se odnosi ono "čega nema - klopa") se svodi na dve-tri vrste tanko sečene pa vakumirane, te nešto od gronika (al' dobro), isto vakumirano, i to je otprilike to. Ameri nisu slaninari (na rečima jesu!), goveđe je glavno, svinjsko je manjinsko, slanina eto da se kaže da ima.