02-IV-1991.
Тридесетог сам завршио своју шесту СФ причу, тј пребацио српску верзију у Вентуру нечим што сам написао у фоксу.
Писао неке рутине за њен специјалистички рад. (... 36 речи...) Прво сам то све откуцао на Атарију, у неки чаршав, нето као лотус123, а онда пребацио на 286 (или 386 - они су имали те мале флопије од 3,5 цоли, као што има атарист), па сам то пребацио у дебеефове и онда даље муљао у фоксу.
(... 86 речи...) Остатак недеље сам писао још кода да избаци фино форматиране фајлове за Вентуру, што је лако ако умеш да генеришеш текст и знаш какав формат треба на циљу. Све је то чист аски текст изнутра. Срећом, ДБА има ваљане Битстримове фонтове од самог почетка, кад смо се бавили стоним издаваштвом.
Коначно сам направио трајно име (сГрадљ) и лозинку на сезаму и држао сам их се наредне четири године, тј име сам задржао али сам прешао на нови сезам. Оно, пробавао сам то и раније, али између две пријаве на систем обично продамо модем па док стигне следећи заборавим како је то ишло.
Шта се овде не види из прве: намештај је испремештан. Писаћи сто је сад до врата, под часовником. Децин кревет на спрат је десно од њега. Го је уз врата, Нина под постољем, њој код ногу. Часовник смо добили за венчање од тетка Теје, издржао је седам година, а онда ни замена батерије није помагала - пластични зупчаници су се истрошили.
Велики стари кауч је у ближем углу - стајао сам на њему кад сам ово снимао. Мост који је спајао ормане изнад кауча је сад лево на поду, испод завесе. Сналазили смо се са простором како смо већ умели.
У дворишту смо имали два јежа. Једног смо ухватили на плацићу (како су деца звала градилиште), другог код ћалета у винограду. Мислим да се један шћућурио у месту а на другог сам ваљда бацио јакну. Живели су којегде по буџацима дворишта преко дана, а ноћу би дежурали код капије, ако улети неки жабац да га поједу. На бетону уз капију су чак оставили таман траг. Преко зиме би се завукли под замрзивач у гаражи, тамо је најтоплије. Нису могли да побегну. Одасвуд је зид, а испод капије има мање од 3цм.
Хранили смо их остацима од клопе. Један је био нарочито алав и себичан - сео би преко целог тањира кромпир пиреа само да не да другом да приђе.
Своју технику за држање јежева сам давно испробао, још ваљда оно у Горици - иста је као техника да се хода бос по стаклићима. Напросто треба кожа да је лабава и да се притисак распореди на што већу површину. Значи не једним прстом него целом шаком и то млитаво, без притискања.
Технику су научила и деца, нарочито Нина. Кад се јеж шашољи по стомаку, сав се скупи око руке и може да виси тако на шаци - што је суседни снимак поред овог, али то нисам нашао (као ни негатив, ово је скенирано са папира).
Нина је толико гњавила јежеве да ју је најзад један и ујео за средњи прст. Па два дана касније поново. То је већ било озбиљно - јежеви су ваљда најпрљавије животиње што постоје, ко зна чега све има између бодљи, а није познато да они уопште покушавају да се чисте. Те смо је одвели у ззззз и добила је нешто против беснила, за сваки случај. Лично директор (да, њене бруцошке цимерке муж) нас је примио и није могао чудом да се начуди. Да јеж уједе неког, и то још двапут. Па јежеви су најбојажљивије животиње... Е, али ако га довољно угњавиш, све је могуће.
Спомиње се: атариСТ, Вентура, Весела Сенић (тетка Теја), Горана Средљевић (Го), ДБА, ззззз, Невена Средљевић (Нина), сГрадљ, сезам, СФ приче, фокс, на енглеском