15-VII-1986.: Копамо

Копамо подрум. У току легализације је испало да треба да имамо и атомско склониште, тј или да платимо свој део заједничког склоништа у месној заједници, или да направимо своје. До оног заједничког има тачно километар, а нешто не рачунам на то да би нам јавили пола сата унапред да стигнемо до тамо. У наступу креативног лудила, одлучимо да правимо своје, јер смо срачунали да би коштало отприлике исто али не баш одмах, што нам је значило, јер смо већ утањили са ловом. Само она казна је била 700.000 динара.

И тако, кад је комисија дошла да погледа градилиште, могли смо да покажемо да смо започели подрум. Што је тог тренутка био један ров од два метра, дубок један ашов. И, наравно, иза темеља, и рекао сам да ће бити 4х9м... свеједно, записали су да је истих димензија као темељ, 11х9, и тако нам обрачунали за 99 квадрата уместо 36. После смо додали и гаражу, кад већ плаћамо толико.

Преко лета смо кренули да копамо за озбиљно. Узео бих шкодилака и приколицу, утоварио лопату, ашов, колица и канистер од 10л (празан, пумпали смо воде преко код Фаика). Прва колица су истоварена тамо где ће после бити главни улаз, да се направи насип, а онда сам преко тога почео да убацујем иловачу у темељ. Кад смо стигли до отприлике 140цм дубине, темељ је био пун и још мало приде - рачунао сам да ће да се слегне штогод. Него, куд ћемо сад са земљом? Решимо да у продужетку подрума, уз будућу ограду, направимо брежуљак, па кад се уселимо да деца имају где да се санкају. И би тако, ал' не за ове две, него за касније. Но, то је и тада деловало као даља будућност.

А што 9х4 кад су тражили 3х4? Па, нисмо још имали тлоцрт. План који сам купио да приложим уз папире је био за четири стана који гледају у море, за туристе, све погрешно осим спољних димензија. Почели смо полако да смишљамо план, али смо морали да почнемо да копамо пре него што смо нацртали где ће шта бити. Нисмо знали где ће бити врата од терасе (а шта бисмо са кровом подрума него да изиграва терасу) - левље, дешње, при средини? У наступу мудрости одлучимо да буде по целој ширини, нећемо промашити. Гдегод да буду врата, излазиће на терасу.

Ћале је штогод помагао, отприлике сваки трећи пут. По крају се причало како "луди профа копа базен". Сви су прижељкивали да живе у отменом крају.

Док смо копали, долазиле би Фаикове ћерке, поређале би се уз ивицу и посматрале како радимо. Нашли бисмо жабу, упала ваљда преконоћ, а оне би већ према својим легендама рекле да је то добар знак, срећа велика. Једном, кад смо застали да се напијемо, обоје по литар млаке воде (боља него хладна кад се ради!), реда ради заподенемо разговор са њима. Пита она најстарију

- идеш ли у школу?

- не

- па што не идеш?

- неће тата да ме пусти... ишла сам до трећег разреда, а кад смо дошли овамо школа јако далеко, чак тамо код Радијатора.

- па треба да идеш у школу

И ту је стала, не завршивши реченицу. Јер, шта да каже даље? Заврши ту основну да можеш да завршиш средњу па да онда завршиш факултет па да будеш доктор као ја или професор као мој муж, па да можеш сама да копаш свој подрум.

А шкодилак је изнео највећи део терета градње. Често бих рекао "да уме да говори, убио би ме".

Недовршена приземљуша у дну фотке је оног доктора што нам је продао плац. Још стоји тако, ни цигла није додата, само је обрасла џунглом. Он је умро, жену и децу не занима да наставе. Простор се у међувремену напунио кућама. Место где она стоји је сад отприлике у предњем крају гараже. Леви точкови су или на међи или код комшије.

---

Спомиње се: Радијатор, Фаик Ризвани, шкодилак, на енглеском