Цига, нешто старији од мене, зидао у шрех од нас. Жена, пет ћерки, два сина. Већина деце рођена овде, осим две најстарије, које су се родиле док су још живели у Призрену. После су одатле побегли у Куманово или Прилеп, па одатле овамо. Албанци су можда били прогоњени, али су сами још горе прогонили све остале, чак и Албанце немуслимане. Па су ови, као Роми, избегли.
За разлику од Рома којегде, овде многи зидају и скуће се. Њега су зајебали са кућом на неколико начина. Прво, тип иза му није продао пола плаца (имао је четвороструки), него трећину, па је уместо 15 остало само 5м иза куће. Оно, плац је био двоструке ширине, али кад су дошли урбанисти, кажу му да премести кућу на десну страну плаца, а лева (која је преку пута од нас) да ће да буде градско земљиште, плац на продају. До данас (2021.) ту ништа није зидано, стоји тај део темеља да штрчи, и ту он гомила отпад или дрва.
Онда га је зајебао зидар (иначе Занин деда, чија кућа има сто мана, чак му је и зид до сусједа пао) је све прозоре укриво уградио, ниједан није могао да се затвори како треба. Чак ни плоча за терасу није стајала водоравно, и то не под истим углом лево и десно.
Радио је ноћну смену у ливници, али је то било претешко - никад довољно сна, ни пара. Деведесетих оде да чисти улице, каже песма кад се упореди са оним.
У неку руку, нема бољег комшије. Синови, међутим...