Нови предмети у распореду, ал' сад већ знамо систем. У првом разреду би учитељица само ушла и казала шта да извадимо, нисмо тачно ни знали како се зове то што радимо.
Нов предмет је музика. Није мени толико ново, већ сам знао свашта, и из теорије, са часова хармонике. Умео сам у ноте као матор. Нисам знао да се нотна свеска зове и некако другачије, а као да су је сви звали тако другачије, кајданка. Што ми није ушло у главу, па сам то чуо као гајданка, али опет нико није спомињао гајде. То нисам у глави исправио годинама, док нисам сконтао да је то нешто из швапског. Та навика да увек тражим логику у језику ме зајебала тада, и зајебаће ме још хиљаду пута. Овог пута није било страшно, десило се само да понекад нисам понео ту свеску кад је требало.
Друга реч око које је било забуне је рабош. Оно, никад га нисам видео, можда тек деценијама касније као музејски примерак, ал' спомињао се као реч, по некој инерцији, било је тих фраза типа „на мој рабош“... Из њих сам, и то исправно (како се касније испоставило), закључио да је то некакав рачун, лични салдо, место где пише шта си дужан. Е јок, то сам знао ја, а остали су се равнали по баба Рабошки. Није имала друго име, тј нико није знао, нити питао, како се зове. Она је продавала печени сунцокрет, који су сви звали пржени, мада се пече насуво, без масноће. За пет динара се добијао фишек од 0,5 деци, мерено чашицом за ракију, а за десет већи фишек од целог децилитра. И онда би она, да одобровољи муштерије, додавала прегршт одозго, колико ухвати у три прста, и то је звала „ево мало рабошке“. Није баш говорила неки српски, деловало је да чак није ни из Чурде него из неког дибидус мађарског села, дакле ни рода ни падежа а ни речника.
Имала је два продајна места - једно је клупа код киоска на шећерани, где је ординирала кад је радио биоскоп код Кантине, што је сваког дана од 16, 18 и 20 сати, и кујница у авлији друге куће до улаза у Змај, где је била кад ми идемо у школу или се враћамо кући.
Сви смо били њене муштерије, бар дечаци, а девојчице би се понекад придружиле. Мени се горњи предњи зуби никад нису поравнали, остали су рецкави, јер кад је то требало да се деси, ја сам стално грицкао сунцокрет.
У школи смо још пазили, јер ако и није баш било забрањено, није било ни дозвољено јер прави ђубре. Тако ко не може да одоли да га грицка на часу, ем може да се чује ако крцне љуска баш кад наиђе тишина, ем мора обавезно и да смисли куд ће са љускама, иначе ће бити јасно обележен гомилом око себе. У дворишту, пак, нико није на то пазио, било је љуски на све стране, што би ветар разнео па би на крају остало да ђубри травњак. У биоскопу је већ била друга прича, двеста људи истовремено грицка... Тамо је после треће пројекције могао да се скупи пун џак љуски и пикаваца. Кад се излазило, само је крцкало под ногама.
То нас је држало неколико година... ма у ствари доклегод је она радила, можда чак до седамдесете. Неки су буквално одустали од сунцокрета тек кад им је требало пара за цигарете.