Опет у школу, сад већ пети разред. Наставници, и наставнице. Биологичарка је била нека слатка девојка (Мара), која нас је звала "лептирићи". Са заповедничким ликом који је предавао физичко сам имао пет минута... сцене, јер му се није свиђао ни мој стас ни став, па ми је наредио да убудуће увек држим плућа напумпана 120%. Да, како да не. Следеће недеље су ми стигли папири и био сам ослобођен физичког до даљњег. Дало би се израчунати колико сам то сати преседео, што у празној учионици што уз ивицу фискултурне сале или терена, наредних осам година. Сваке године сам ишао испочетка на преглед, мало екагеа и ето мени папира за следећу годину. Често прегледа није ни било, доктор би само ошацовао дебљину мог картона у дечијем диспанзеру и ладно потписао за следећу годину.
Прц је био у томе што сам у ствари био поприлично здрав (а и сад сам), само сам имао то ограничење, један списак ствари које не могу да урадим без да цркнем и да ми треба неколико минута да се надишем и да ми се смири пулс. Нисам могао да трчим, пењем се, не неком брзином, ни да подигнем нешто теже од пола себе. Мало незгодно ако те неко јури, што сам брзо укапирао и кренуо да развијам трикове да то избегнем. И стварно, тог лета сам последњи пут покушавао да играм фудбал, и последњи пут се потукао.
Све остало сам могао... наравно, све мање јер нисам вежбао. А нисам вежбао делом и због тога што сам увек био под сумњом, од стране неколико ликова у разреду, да фолирам и да ми је ово сређено преко неке везе, да ми не квари просек, тако да сам морао и да пазим да се не истичем физички, практично никад. И то је тако ишло годинама.
Ту негде су се моји претплатили на часопис "Родитељ", јер је Ивка тако препоручила на родитељском. Зачудо, пустили су ме да то читам, иако је био пун управо педагогије, тј трикова за родитеље и наставнике, како са децом. А упркос томе што сам очекивао да ћу да тако стечено знање употребим да избегнем те трикове, испало је да сам их изводио на себи. Тј радио сам на себи тако да не морају да им прибегавају. Није ишло глатко, али постигао сам понешто, а и сконтао сам донекле са чим они морају да се носе, и увртео себи у главу да им помогнем у понечему а да заузврат добијем слободу (ако не баш отворено допуштење, ал' бар да ми гледају кроз прсте) за оно што сам баш хтео. На дуге стазе и јесте успело, постао сам тај одлични енфан терибл, испуњавао или превазилазио очекивања, а онда другде терао своје.
Тако сам радио и на својој исхрани. Схватио сам то тако да је нормално да као клинац не волим ово или оно, али ћу навићи како будем растао. Списак оног што не волим је био подугачак тада - тиквице (јер их је бака увек спремала некако накисело, вишак сирћета), боранија, шаргарепа (барена, тј - сирову сам волео), пихтије (у ствари масни слој одозго), масни делови меса, грашак, сирови краставци, ровита јаја, спанаћ итд итд. А онда сам почео да једем и то што не волим. Не пребрзо: до студентских дана сам успео да срежем то на три ствари: барену шаргарепу, сирове краставце и вишак сирћета у салати.
Много много касније сам додао преслађену кафу на списак, таман кад сам навикао на барену шаргарепу (у залогајчићима, пуна кашика би била много). Још једно касније сам сазнао страшну истину: кева и бака нису биле неке куварице. Кеви би понекад полетела машта и надахнуће, па бисмо неко време јели одличне ствари (например она мусака од карфиола са круговима лука одозго), али би се то брзо заборавило и јеловник би се вратио на старо. А и састојци су били какве нађе. Тиквице - бака је стављала превише сирћета. Боранија - матора и погрешне врсте, оно са влакном дуж шава, које неће да се раскува, па се вади током јела (ту бака одглуми вађење влакна из уста, с гађењем). Масно месо је било јефтиније, тада се гурало да се пређе на јестиво уље. Грашак је испао одличан кад смо почели сами да га гајимо и беремо на време, пре него што оматори и стврдне се. Од краставаца сам подригивао, а њихов укус би покрио све остало; могло је тек кад су се појавили ови од којих се не рига и који не горче (али то је четрдесетак година касније). Ровита јаја сам прво заволео, али онда ми се нису више свиђала тврдо барена, јер се тешко промећу кроз уста. Прошло ме кад су ми уста порасла. Спанаћ - свидео ми се код куће јер је у рецепту било млека или павлаке, са мало белог лука. У обданишту су га кували у самој води, одвратно. Бар сам научио начело џеза: није битно шта свираш, него како.
О сирћету. Ћале је доживео неку незгоду са амонијаком као момак - у средњој или првих година на послу - и изгубио доста чула мириса. Ништа страшно, није то најважније чуло, а и остало му је доста да осети већину клопе и пића, са два изузетка. Једно је да није могао на мирис да осети добру ракију, него је морао да натегне, па ако му се накостреше длаке на подлактици, добра је. Друго је што је волео кисело - чорбе, салате - а није могао да осети ако није довољно јако. Бака је то умела да постигне само сирћетом, из комбинатове сирћетане. Наше салате су биле опаке. У чорбу би сипао пуну кашику сирћета. Алкохолног, јер другог није било; осамдесетих се појавило јабуково и винско, ал' тада већ више нисам јео с њима.
Сад осећам да ће неко ово да чита на мрежи, и да ме лупи по прстима за оно "није га било". Није га било тамо где смо пазарили. Можда је било негде, некад, за неког, можда се могло набавити, ко је знао где и кад. Али таквих артикала је било ваљда педесетак, није било начина да се сазна кад и где, осим да познајеш неког у дућану па да ти јави кад се видите, ако баш тад има. На ту фору су могле да се набаве две-три важне ствари месечно, више времена није било.
Овог или следећег месеца сам почео да учим енглески. Часове ми је држала комшиница, Софија, тада још студенткиња на вишој, вероватно на завршној, другој години. Вероватно је касније завршила и други степен. Хтела је мало да избруси своју педагогију, да види како је то кад неког учиш од нуле, а моји су опет хтели да ми дају ширину у образовању мимо оног што систем пружа. Прво хармоника па онда ово. Тако смо обоје били једно другом заморци - ја пробни ученик, она мени пробни страни језик. Имао сам већ понеког додира са енглеским, по кући су се вукле кевине књиге, школски уџбеник и неки предратни приручник од неког Вукадиновића, дописника из Лондона. У уџбенику се користио међународни фонетски алфабет, а Вукадиновић је смислио свој, нпр није користио тета и делта за безвучно и звучно th, него th, dh. За полуглас је користио dhe, за ч је користио č а не т плус стандардни знак за ш итд итд. Почео је од тога како се изговара свих дванаестак самогласника, па дублве, и како је запис сурово разведен од фонетике.
Одлазио сам код ње углавном поподне или увече, целе зиме и пролећа. Понекад она не би била ту, па је преузимао њен брат, који је радио негде у Ријеци у неком бродарству - да ли у луци, трговини или тако нечем. До лета 1967 сам стигао до конверзацијског нивоа. Он се више није појављивао, а она је нашла посао негде у Шумадији. Касније ће се вратити, и одржати ми још један седмомесечни течај.