11-IV-2001.

Форд ми је понудио курирски посао, тј да скоконем до Дисија да покупим Владу и жену му (исто је члан тима, и исто обоје, колико знам, раде у КомпуВизу). Одбио сам, вадећи се на дупли ускрс у недељу (истина) који као славимо (само мало већи ручак), а долази и Го, тако да...

Прекјуче, наша свеже бивша пројект менаџерка, Клара ми одговара на имејл:

Да, није битно колико се трудим или бивам паметна, налажење посла се своди на срећу... а губитак посла на то ко те мрзи ;-)

Том Џ. ме звао Четвртак вече. Јако га је узнемирила цела ствар и изгледа да брине за мене. Лепо од њега што је звао.

Јако ме погодило што ме Тери није звала ни имејлирала да види како сам. То ме баш заболело, мислила сам да смо другарице.

Правим списак места где да кренем, ал' мало тога ми изгледа добро. Ово ће да потраје...

И тако, цркао лифт али је паркинг одличан. Који пиш. Добро, да се вратим у лов на посао...

На УАу, покушавам да објасним свој трик за брзо фарбање решетке - уместо да позивам функцију која ће да врати боју, макар и најпростију rgb(r, g, b), наместим поље које садржи број за боју, и то поље ставим као израз за динамичку боју. Ово сам морао да објашњавам још десетинама пута наредних година, и опет нико не успева да га запамти.

Јуче Нини стигла машина. Монитор смо купили посебно (у Офис Максу, ваљда). Није нека врхунска машина, и кућиште делује килаво, у поређењу с мојим. Али је послужило. Инсталисала је линукс и играла се доста с њим. Ни монитор није нешто, само 17", колико већ можемо у овим околностима. Кад смо све саставили и притиснули главни прекидач, ништа. Јесам ли коначно изашао из штоса? Је ли ме прегазила технологија? Напротив. Лабава утичница у зиду. Морао сам да примакнем лимове на утикачу да добије струју - исто срање с којим сам се годинама патио, на онолико места. Инсталација је потрајала, па је Лена отишла да спава код маме, а ја после отишао на Горанин упражњени кревет.

Јуче пљусак, ма потоп. Кад је стала, изађемо (мислим присутни југоси, ја и пар момака из Зиро Дистанса) на пуш паузу (већина су непушачи, али и они имају право на свеж ваздух). Толико се воде слило са брега, са комшијских паркинга (укључујући и морнарички центар за регрутацију, дућан наспрам нашег улаза), да се око сливника, тачно пред вратима, створио снажан вир. Импресивно, и упркос снази и брзини ипак је около било 15цм воде. Оцедило се до краја радног времена.

Нина полаже нешто додатно ове недеље, да јој дигне рејтинг за колеџ. Колеџи (како сам објашњавао мојима у имејлу) чешљају папире да извуку најбоље будуће студенте, тј оне који ће им донети репутацију - што угледнији, то ће моћи боље да дигну школарине касније. Из истог разлога гурају спорт, јер су академска првенства популарна скоро колико и редовна, а универзитети са шампионским тимовима привлаче моћне покровитеље, и ето пара. Све је то бизнис, мада се труде да испоруче квалитет, тј да квалитет њиховог производа буде потврђен на тржишту. То опет не значи да се хвалишу како је „толико наших докторирало на Сорбони“, него да је „толико наших зарађивало по 100.000 годишње у року од три године после дипломе“ и томе слично.

Радуцкам нешто за Аваи - требало је БолДок да се доврши за болницу а није, јер фали људи, већина сад ради за ЈуеСКру, па ајде ја.

У старом крају се родила девојчица, друга кућа од мојих, четврто дете. Касније ће постати омиљена комшиница, а мој ћале ће је звати четвртом унуком. То је Зана.

---

Спомиње се: Аваи, Алан Робин (Форд), БолДок, Влада Пајтин, Горана Средљевић (Го), Зана, Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), југо, ЈуеСКру, Клара Милован, КомпуВиз, Невена Средљевић (Нина), Тери Робишо, УбикАгора, на енглеском