1958

Штогод значајан тренутак. Био сам са ћалетом и кевом негде у неком граду, док смо путовали на море. Гужва, асфалтирани плочници, високе зграде около, можда Београд, можда Ријека. Ја уморан а они тегле ствари, дакле има да идем пешке, ама ми се баш није ишло. Изгледа да сам већ био довољно тежак да им није падало на ум да ме носе. Требало је негде да стигнемо - на воз, брод, бус - а ја се ускопистио и нећу даље. Можда ми ни обућа баш није одговарала. Дал' сам се драо, не знам, вероватно нисам, рекао бих да су ми већ утувили да то не радим. Ал' сам се инатио, кењкао, цвилео и одлучио да не идем даље.

Онда рекоше добро остани ти ту а ми идемо. Што је стари блеф који сам већ знао, па ништа, мало ће као да крену а ја ћу као да се поплашим... ал цврц, овог пута је изгледало озбиљно, одоше они и не осврћу се. Ту сам скапирао да сам се поплашио баш баш, шта ћу ја сам у непознатом граду (а и да је било код куће не би било лакше), а они одоше, силуете с леђа из доњег угла (запамтио сам то) па сам брзо повикао да ме сачекају. И укапирао да док сам зависан боље да ћутим, ал' кад једном не будем... Што је и дошло, али много година касније.

Занимљиво је да овај догађај нису нешто много препричавали, за разлику од бројних других кад би свима редом који дођу причали нешто што сам урадио једном или двапут као да сам га изводио трипут недељно бар две године.

Ћале ме вози. Ово је пред кућом. Коловоз је утабана земља, што је зими блато а лети би била прашина, кад га бабе не би редовно поливале водом да се упије. Светлија трака иза бицикла је, јелда, друм, од туцаника.

Багрем уз који је прибијен један крај клупе је доста дебео примерак. Багрем расте брзо и смета жицама па мора да се посече или бар озбиљно окреше, па стабло никад не одебља толико. Наше жице су ишле преко двоструке бетонске бандере уз Калетову кућу (а одатле у сокак иза) па дрво није сметало. Правило је добру хладовину.

Било је три реда багрема - два с наше стране, једно са оне где је хлад.

Мој креветац је био одмах иза врата у спаваћој соби, где ме од дневне собе/кујне делио само зид и та једна врата. Често би се увече скупило друштво, мене би метнули да спавам, што би ми углавном и успело да друштво није било бучно. Играо се таблић (вероватно и рауб и ајнц, што је тад било популарно; никад то нисам играо јер је практично нестало кад сам ја почео), причали се вицеви. Од овог вица сам тада запамтио само завршне две речи, и да су се сви наглас смејали; сам виц у целости сам чуо много касније. Запамтио сам зато што се причао више пута, ваљда сваки пут кад наиђе неко ко га није чуо, или неко ко га је јуче чуо. Реченица „прекините ме ако знате овај“ још није била ушла у бон тон, а и смејали су се истом вицу и шести пут, па што да не.

Решили Босанац и Црногорац да емигрирају, те се сакрију у неке сандуке у луци. Наилази царинска контрола, долазе до Босанчевог сандука, а он закукуриче. Добро, пишу да је ту живина, иду даље... дођу до Ђетићевог сандука, а он наглас "вође кромпир!".

Из тог периода, док сам спавао у кревецу, се сећам да су ме питали што не спавам по средини него се све измичем у страну. Правим места. За? За девојчицу.

То је вала било запамћено. Зачудо, не у множини. Кад урадим једном нешто што не треба, то се одмах препричава као да недељама нисам престајао с тим, бар једном дневно. Кад (наравно, нехотице) направим штос, то је било једном.

---

Спомиње се: Давид Јамачек (Кале), таблић, на енглеском