Ту негде смо дошли да погледамо како нам стоји подрум (нас двоје сами). Пролеће је било кишно, нарочито април, урушило се још толико земље. Штета је најгора са кућине стране - темељ се у средини види скоро до доле. Решимо да га подупремо - ископао сам нешто испод средине, отприлике 50цм у квадрат, од темеља до нивоа подрумског пода, отприлике упола шире при дну. Притегнемо до даскама и станемо да наливамо бетоном.
За бетонирање смо могли или да мешамо у колицима, или да натоваримо мешалицу на приколицу за шкодилака, и да се надам да ће свећица издржати. Некад бих провртео и по шест комада за дан. Утовар и истовар мешалице је исто био зајебан али ајде то већ није страшно, навикли смо. Са водом је већ било лакше него у почетку, јер сад нисам морао да идем у другу улицу, замолим комшију да ме пусти, приђем пумпи оданде, напуним буре с наше стране ограде, па се опет вратим около и онда из бурета трошим канту по канту. Тај је комшија у међувремену продао Фаику трећину (не половину!) плаца, овај сазидао некакву кућу, та пумпа дође испред куће, нема више ограде.
Па смо то некако излили. Онда смо скупили сву одроњену земљу на велику гомилу на средини, очистивши простор где дођу зидови. Па положили кондор траку (тер папир 3мм дебео, са слојем целофана около), па први ред цигала на то. Па следећи.
И током наредних недеља, кад год ухватим времена, дођем па поређам 4-5 реди цигала за унутрашњу страну зида; спољна, према тлу, је била најлон фолија а између фолије и цигала смо лили бетон. Дебљина бетона је исто била око пола цигле. Наравно, фолија ће да дође према тлу, а док је лијем ту нема ничег, па сам правио некакву оплату од дасака, да држи док се бетон не стегне. Следећи пут бих вадио те даске, убацивао земљу са гомиле и набијао. Значи једном цигле, једном бетон, једном земља (ајд можда и цигле, ако стигнем). Трајало цело лето.
У време кад смо стигли до отприлике висине лакта, придружио ми се Тодор - мало да ми прави друштво, мало као помоћ. Тог дана смо ваљда само набијали земљу на једном делу.
Негде тих недеља наврати до Радоје и мене Момир. Запослио се као програмер у Заводу за запошљавање (пардон, СИЗу). Није ми било јасно за који ће им, можда је прорадила партијска директива да се запошљавају стручњаци, да не би испали будале што образују стручњаке који ником не требају, па се ишло на то да бар 10% радника буде високо образовано. Што је и донело плода у већем броју случајева, где управљачка структура није успевала другачије да убеди самоуправљаче да ти скупи стручњаци неће само јести њихов леба, него ће и да увећају векну. У другим случајевима, формалност се испоштовала у празно.
Не знам шта је он тамо радио, мислим да је покушавао да им устроји некакву електронску евиденцију. Па је донео парче кода, програмче у коболу одштампано на три листа. Очигледно сиграчка, јер у коболу ништа озбиљно не може испод шест метара, то је језик епске поезије. А и ту је било само шездесетак реди програма, остало су разне декларације и дефиниције слогова, и грешке које је избацио компајлер - срећом прекинут после краја листа, ко зна колико метара је тај могао да одштампа. Погледали смо и рекли му исто што и компајлер: да има бесконачну петљу (петнаестак реди) и недоступан комад кода (двадесетак реди иза безусловног скока, а ништа не води до следеће наредбе после скока).
Подразумева се да му је следећи посао био у просвети.