Иако смо Борик нашли још лане, нисмо хтели тамо него ајде мало низ обалу, да видимо и остало. Прилаз са севера би био незгодан, од Ријеке па до Масленице је пут усечен у литицу, десно се спушта до мора, један погрешан потез и бућ, па ајмо с југа, преко Босне. Наравно, прво ћевапчићи код Мркве на Баш-Чаршији, па опет дижи шатор код ушћа Буне, ниже Мостара.
Одемо до Подгоре, где се кампује на терасама, направили су то степенасто јер је падина, све гледа на пучину. Али голет је, нигде хлада, па шта, дошли смо да поцрнимо. Одлично, до првог бољег ветра. Ћале је везивао уже (оно којим је везивао кровни пртљаг) везано за теже камење у цик цак преко шатора, да не одлетимо.
Ујутро смо се спаковали па дигли шатор у неком од Каштела. Има их седам, то је низ села уз обалу од Сплита. Мислим да смо били у Каштел Гомилици. Озбиљно сам изгорео, што кева рече да може да се олакша ако се намажем јогуртом (српским течним, не хрватским густим). Радило је, није ме више пекло, но ми се кожа скупила и затегла, а два сата сам ређао пасијанс. Болело је већ и то док сам исправио ноге да устанем, нарочито под коленом. Ал' морао сам да устанем кад тад, те отишао у море да то сперем. Двадесет минута касније се осушило и опет затегло, упила кожа доста тога. Упалило из неколико пута.
Ту сам већ био преводилац неким момцима. Један се залетао на баш згодну Швабицу... не знам са колико успеха. Смејала се баш кад треба, ал' нисам сигуран да јој се свиђао. Нећу никад ни знати.
Након два-три дана нам је дојадило срање, буквално допливавају говна која испусте из бродова, вода и иначе прљава, те смо дигли руке од истраживања и отишли право за Борик.
(ово сам прво стрпао у 1970., што неће баш бити тако)(или можда и хоће, јер ми се више уклапа овде него у 1971.)