На сезаму сам нешто споменуо да сам мало матор да запалим преко и кренем од нуле. Ако нисам то урадио осамдесет осме, сад зајеби посо.
Ту је ваљда тип са плочицама урадио свој део. [не, него прошле године]
Ту негде је и Сале запослио још три госпође у ДБА - супруге Брате Аврамова, Блаже Врбовића и, са месец-два задршке, и Фефијеву. Док је ова још и радила у ЕРЦу код Биг Ћалета, ове две везе нису имале. Једна је радила у социјалном на обрачуну пензија, друга је држала цвећару. Не сећам се да сам их икад видео да нешто озбиљно раде, осим можда нешто мало током пролећа наредне године, кад су чачкале нешто у Салетовом новом генератору.
Дувана је полако нестајало из продаје. Цигарете су се могле наћи само на тротоару, и то ко зна какве и одакле, са и без пореске маркице, која је ионако постајала бесмислена, па смо нас двоје постепено прешли на бољи дуван са пијаце (где га је било само прошле и ове године и никад више). Цигарет папира бар никад није нестајало. У ово доба године смо већ прешли на гори дуван са пијаце, оно што су сељаци сами резали и ферментисали како већ умеју, са доста којекаквих примеса и не баш угодног мириса. На шта се све навикнеш.
Онда је Грги замало решио да пропуши. Јер је на једној од редовних седница збрљ... пардон, скупштине фирме (на којој су, гле, учествовале и госпође иако оне нису сувласници), Салетова госпођа прво села поред мене, па сам ја запалио ту сељачку крџу. На то је она устала и преместила се да седи поред Гргија. Ако тад није пропушио, никад неће. Признао је да је озбиљно помишљао да запали.