Први дочек у новој кући, одавно нисмо. Од гостију, Рале и Градек са сином, Стана са мужем, а сину би требало да је осам-девет година, можда и више, ко зна где је он био. Термостат још нисмо имали, па је грејало све у шеснаест. Било је неких контрола на командној табли у подруму, али је та табла згрумфована*, нема ту ни бројки ни подељака, нисмо имали појма шта систем уопште ради. Тако да је под био баш топао, а Лена би следила своје инстинкте и брзо би остала без ичега испод појаса.
Фуге између плочица су се још мрвиле - а биле су од истог оног сувог цементног малтера као и испод плочица, па је свуда било врло клизаво. Њихов клинац је шест пута пао те ноћи. Лена није пала ниједном. За ових шест дана је већ увежбала технику да безбедно хода по овој површини. Не само то, него је увежбала и залет - кренула би из мале спаваће собе и затрчала би се према тераси, а онда би у последња четири метра само чучнула и села, па би на гузи отклизила до краја. Зауставила би се на неколико сантиметара до зида. Гуза јој је била глатка и розе тих дана.
Немам појма шта смо јели и пили. Свакако је било ћалетове ракије, ваљда и вина, неко је донео тепсију гибанице, можда је било и неког печења. А можда и није, ово је био крај најмршавије године у било чијем памћењу.
Тридесет година касније смо се присетили овога, и гле, она много боље памти. Гибаницу је донела Градек, лазању Стана, а од печења је била свињска плећка онако са кожуром. Појела се лазања делом, гибанице нешто мало. Понудили смо да се спакује шта ко хоће. Градек је одбила, а Стана је ладно покупила остатак лазање.
-----
* в. Алан Форд