11-XI-2000.
Десетог је у Зиро Дистансу Пит најавио 'музичке столице', тј премештање јер долази још људи - нама проџект менаџер, нека Клара, пошто се Форд измакао и прешао на виша питања, а А.Ф. (она што смо је провалили да је Мађарица) у документацију, а долазе и Рита Зан*, Меган, Брља, Пали, Влада и већ поменута Клара.
Рита је била широко напредна јеврејска плавуша. Некако је добила соло собу и временом је украсила огромном мапом Вирџиније преко целог зида иза себе - онај леви реп се савио на зид према сали, десни на спољни. Била је згодна и приступачна, и некако смо стекли навику да на посао долазимо у исто време истом улицом (изнад тржног центра Гарисон) и паркирамо се близу и понекад и сиђемо до фирме заједно. Било је и да сам јој скоро био сведок у неком замало чукарцу баш кад је улазила на паркинг. Те зграде изнад фирме су већином биле студентске собе за издавање, па је број возача почетника или мамурних био приличан чинилац.
Меган се не сећам уопште, ваљда је радила са Дачи, којој је управо затребао скенер закачен за моју машину, на шта сам рекао „ради на пенџери 2000 али захтева посебан драјвер који не знам где је, скинуо сам га са произвођачевог сајта али је било нешто муке око тога која то тачно верзија треба. Нећу бити за машином од подне па надаље, па слободно седи за моју машину, искенирај шта ти треба а све сними у свој лични директориј на серверу.
Ја га баш и не користим много, негде у плану ми је белешка да средим „скенирање докторове фотке“, за главну маску у Људи. Ради то, али не снима баш како треба. Свеједно, ако ти је лакше тако, носи га код себе и и нсталиши, а кад ми буде требао доћи ћу по њега“.
Покушао да изнајмим ауто на име Зиро Дистанса, да одем до аеродрома да изведем смену екипе из ЈуеСКруа. Али, не примају дуговне картице, само потражне (иста фора као прошли пут), па је Форд морао да дође и прикаже своју (и такође да не бих ја терао королу и узео невероватних 0,33$ по миљи за трошкове). Ово смо извели ујутро а онда сам отишао да покупим одлазећу екипу (Брља и Влада и можда још један).
Вожња Алером је досадна (ал' бар је у боји) - аутоматски мењач, ни седиште не можеш да помериш док не нађеш дугме, ништа на руке, све на струју. Наравно, нема пушења, мрш бре. Кренули смо доста рано да бар могу мало да ждракну Диси. Доста сам се добро снашао, имао сам већ неког искуства са географијом тог дела око Пентагона, Беле куће, Јуњн станице (или како се већ зове). Чак сам се и паркирао прилично близу, па смо се лепо прошетали крајем, сликали се пред оградом, бацили поглед на фалусни симбол, чак и прошетали оним парком преко кога иде мост, сав постапокалиптично обрастао у бршљан и кудзу. Чули смо Тома Хенкса како држи слово, био је дан ветова (ветеринара?), са другог краја ливаде.
На аеродром смо стигли на време, па смо уредно дочекали Палија Бодора и Јозија, па су након краћег разговора ова двојица одлетела кући а ја одвезао ову двојицу у Еберг. Негде сам промашио скретање и избио на приватни друм од Далса - нисам ни знао тога има - па сам морао да платим неку друмарину (на Зиро Дистансов рачун, наравно). Негде на пола пута смо баш огладнели (ни не сећам се да ли сам нешто јео, можда један комад с ногу), па сам скренуо у Калпепер и нашао ресторан. Мислим да је узорак добар, све крмкасто (в. Кућни) и стерилно, како и иде уз стандардизовану франшизу било ког Еплбија и сличних. Још један залогај на Зиро Дистансов рачун, ништа велико.
Иако смо доста јужно у односу на оно код куће (које је северније и од Торонта, у ствари), и дани око краткодневнице нису тако кратки, док смо вечерали већ је био мрак.
Ова Клара Милован је била мршава крецава плавуша, ајде светло смеђа, увек у меким џемперима са танком, често свиленом кошуљом испод, а једном је за неку прославу било и без џемпера. Разведена, два сина, тада око 7 и 10 година, довела их једном, задржала мужево презиме јер јој је звучало мистично, па смо јој објаснили. Он је био Румун, а сад испало српско... У остало се углавном разочарала. Нешто су јој се на вилици истицала она два мишића што се каче око крајева усана и вуку их наниже и у даљ, који су били баш истакнути на фацама у филму „Дан после“, неко од шминкера је тим хтео нешто да каже, а отад не могу да не приметим. То је често овде, сад већ не могу да не приметим, а код нас је баш ретко. Често је бивала нервозна, па онда на силу ведра, деловала као да ју је неко ту гурнуо, а у ствари, у збиру, била наш најбољи менаџер пројекта. Није нас много гњавила, посао је ишао, држала је конце у рукама, филтрирала је срања одозго, од комично растројене и несложне више управе.
Напољу је у току била велика неодлука. Шта ће бити са гласовима са Флориде, хоће ли Гор или Буш, још није било решено.
Опет имамо морско прасе, које нам баш није потрајало. Ово се звало Мишка, и било је прави заморац, нека од девојака је изводила као научни оглед за школу.
----
* Требало би Цан, али у америчком енглеском ем никад не читају немачко з као ц, ем англофонци уопште не умеју да изговоре ц на почетку речи, цунами је увек сунами
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Влада Пајтин, Горан Стаковић (Брља), Ененберг (Еберг), Зиро Дистанс (Зиро), Јошка Апро (Јози), ЈуеСКру, Клара Милован, Кућни речник, Пали Бодор, Пит Ситроун, на енглеском