Упис у гимназију је био трећег. Било ми је нешто мука, мало и од густог дима у женском вецеу, где су ми Слађа и Драгана попуњавале пријаву. Бар сам имао неког да зезам - Возу. Сели смо уз водоторањ са неким чичом са ногом ипо, који је зезао неког свог вршњака. "Видиш оне две цуре? Ти не би могао ни једну да појебеш, а ова двојица би. Одсвирао си ти своје.". А онда нама: "Види ону! Бил' могао да је појебеш?". А речени примерак је била права секс бомба, ма ремек дело. "Што да не". "Кад сте последњи пут јебали?". Јој... Воза и ја се погледамо. Наравно, ни на крај памети нам није да кажемо чичи да нисмо никад. Па ће он "...биће пре пар месеци". "Шта, дохватиш прву па у парк, а?". Кажем "шта парк, боље у шатор". "Шатор?". "Па да, бар имаш на шта да легнеш, јебо парк, не ваља.".
Ових дана сам шкљоцнуо најбољи портрет Драгане. Сестра ју је ошишала, краће напред. Таман се била окренула да каже "не", да је не сликам, и тада сам шкљоцнуо, тричетврт профил. Савршено.
А Меланија ми послала разгледницу с мора, па онда писмо. И она ради то исто, подгревај али не распируј.
Најзад видео "2001: свемирска одисеја" прошлог уторка, биће да је био 31. август.
Слађа дошла четвртог. Прво нисам био расположен, па је углавном чантрала са кевом, а кад смо остали сами, крене оне о музици, јер је двеста двојка прешла, док смо причали, са нечег баш доброг на новокомпоноване. И онда она удри како је "баш волела двестадвојку изнад свега, ал' сад не може да поднесе забавњаке, сва та сломљена срца и бесконачно понављање рефрена, заслађено за сентименталне будале". Па онда о студију Бе, и њиховој "Фонтани жеља", где пуштају шта слушаоци пожеле - тј они који купе Борбу, исеку купон и пошаљу са музичком жељом и поруком. Било је тада доста таквих програма, а ускоро се намножило и локалних станица које су само од тога живеле, слабо су шта друго и имале, воле људи да плате да им се чује име и шта су вицкасто смислили. На студију Бе то кошта динар, динар ипо, да се дође до купона. Није им нека лова, али диже продају Борбе.
Објаснио сам јој како правим бајаги стерео - наместим и транзистор и стари радио на исту станицу, главу у средину. Одличан ефекат.
Ово бројим у ситне победе. Не своје, ја сам само помогао - Пишта и брат му терају Хендрикса, имају гомилу лонгплејки, и сад је и она променила страну.
У осталим вестима, неће Јосипа у Корни групу, него неки Зравко Чолић, певао у Амбасадорима. Ајде, де, не може све.
Стигле фотке из Синефота, 221 динар за 32 снимка, јој, није баш јефтино. А и леви формат, 75х105мм, што није имало смисла док нисам прерачунао у инче.
Гимназија је почела шестог. Први разред је био општи, од сад смо ми (од 3. до 5. одељења, те 6., мађарско) природни смер, а остали (1. и 2. одељење) друштвени. Дошло је до премештања, па смо остали без половине друштва од прошле године, али нам је дошло доста њих из бивше КЧС (а и од тога доста из Змаја) - Драгана, Слађа, Боса, Оли Бој, Милица, Рајка.
Диша је одржао говор, где није заборавио да спомене како имамо апсолутну слободу да пуштамо косу - код куће. У школи, међутим... Није се то баш спроводило стално и на свима, али никад не знаш кад ће да те изаберу за показну вежбу. А онда уме да буде гадно.
Добили смо малу учионицу на првом спрату, спрам диск џокејнице у авлији, нажалост између зборнице и предњег крила зграде, и ова близина ће више пута привући на нас нежељену пажњу. Није да нисмо радили шта и сви остали (можда и више и горе), али су нас више пута ухватили кад друге не би. Бар смо научили да замећемо трагове и непочињамо (тј чинимо непочинства, јелда) тихо. Није успевало баш сваки пут.
Прва недеља је лутрија. Не знамо унапред ко ће нам шта предавати. За матиш, одједном, она строгуља што нас је држала прошле године док се Радоја није вратио из војске. Дала нам низ задатака са корењем, чему баш нисмо вични, и збунила нас скроз. А онда за следећи час дође Радоја. Дочекали смо га овацијама, и одахнули. Каже било неке забуне око распореда, стигне он у неко одељење и види да тамо никог не познаје, на одмору отишао код директора и све се брзо средило. За биологију, обећава исто срање као што је био први час матиша. Огромна је, и изгледа никад није добро расположена. Пети час опет славље, дошла нам Соња. Шести, нови латинац. Ајој. Дедица је отишао у пензију, а добили смо овог... којекаквог. Релативно млад, а већ магистар и проћелав, дежмекаст, онижи али главоња са већ уграђеним местима где ће ускоро бити боре - назвали смо га Спужва (говори хрватски). Ускоро треба да докторира, говори два-три мртва језика и пар живих, и брзо схвата да нас је Дедица држао доста лабаво, и одмах свечано обећава да ће то да исправи. Испалио је доста поганих примедби, нарочито се острвио на Славку, изгледа насумице. И успут истакао да он све то ради нас, да нас сматра комплетним личностима, и успут нас индиректно назива магарцима.
(неколико година касније јесте упао у неприлике, био и хапшен као хрватски националиста, са везама са неким ултрамрачним католичким круговима... није се добро завршило)
То је и било најгоре за тај дан.
Сутрадан, историја, исти чича као и пре, опет се труди да нас дисциплинује. Пошто смо Слађа и ја били пар у последњој клупи у средњем реду, наравно да бисмо ту и тамо разменили по реченицу, али је изгледа лекција била важна или му је понестало живаца, тек премести њу, а онда и мене, у прву клупу до врата, до краја године.
Из овог се изродило нешто неочекивано. Он је скупљао ђачке изваљотине, настале углавном из зорта према њему. Сматрао сам да не можемо бити толико глупљи од професора, па сам почео да пишем шта они изваљују, почев од њега. Али нас има 26 или више, а професор је један, и ипак смо бољи извор, самом бројношћу. Терао сам тако до краја, и кад сам вежбао куцање за матурски, вежбао сам га прекуцавајући све те белешке. Било их је по маргинама уџбеника, у свескама, полеђинама аутобуских карата и којегде. Изашло је 88 страна без прореда. То се годинама доносило на сваки матурски парастос, док негде 2003. Сташа није све искенирао и поделио свима по 88 јпег слика.