05-XII-2016.
Отерао сакса да добије зимске гуме. Прошетао градом док ови то ураде, да видим око уговора са телекомом, који ми је услужба за интернет и телефон, и док сам чекао (а што мора да им се иде на ноге, не може то онлајн?) питам кербера, само да потврдим, да је фотографисање дозвољено. Не не, није. Како није, а шта је оно и оно и оно? А, то су камере. Па камера је камера, пише тако на кутији кад се купи, зар не? А па не, ово су камере... „Знате шта - “, прекинем реченицу, подерем онај папир са понудом, уредно је сложим у канту и одем. Тражим другу услужбу.
Нисам ни дошао до оног питања „а шта ако испробавам нови телефон у радњи, шкљоцам њим, купим га и однесем?“.
Ту сретнем Гашу. Сад је шеф ловишта за државно шумарско (ваљда је државно, не знам како је организовано), срећан што има посао и канда му се и свиђа, напољу је и вазда у покрету. Сели смо код Прлеског, на кафу и пар цигара. Захвалио ми се на поклоњених пола сата паузе, требало му је.
Кола сад иду скроз другачије. Као да се канџама држи асфалта.
Себи смо спремили себи кревет у рупи, будућој кујни, изнад степеништа. Нема плочица, само бетон и малтерисани зидови али под је и горе довољно топао (мада канда греје нешто мање него доле). Велико чишћење, чак смо и намештај шетали. Раја је био нормално нервозан, дрекао, из таблета, рачунара и телефона трешти грозна музика. Остаће ми мржња на компанију Дизни за пар векова, небитно колико ћу бити жив.
Увече чујемо да има нешто снега у Сијетлу, па ће Го и њени можда каснити. Цео сантиметар, ал' ти обалски градови напросто не умеју са снегом, увек има нов нараштај морона који мисле да могу да возе као да је суво и да физика за њих не важи. Видећемо.
За вечеру донео нешто роштиља из оног брзождера (в. Кућни) према Петерхиду, добри су.
Спомиње се: Гаврило Ташков (Гаша), Горана Средљевић (Го), Кућни речник, Петерхид, Прлески, Рју (Раја), саксо, на енглеском