05-V-2012.
Гости су почели да пристижу већ у 6:00, углавном другари с посла, комшије и Силвијини и Бобини другари. Нормално, два хармоникаша, комшија са професионалном видео камером, тацне са сланишима за понети (да се грицка успут), разне ракије, и баш баш лепо време.
Пут је трајао добрих пет сати, са две паузе по 20 минута, у Ковину и на Голупцу, нашкљоцао сам се тамо. Лена је напросто морала да испроба своје пењачке вештине - дала се у то ове године, чак је купила патике пењачице. То ју је ваљда навукла ова Вука. Још једна пауза је била негде пред Кладовом, да се додатно украси бус - да је то урађено пре поласка, ветар би све то искидао.
А онда сви у хотел. Узели су две собе, ако неко од деце треба да дремне, али су прво служиле као женска и мушка свлачионица, да се сви пресвуку из путног у нешто мање удобно. Још сам носио оне чакшире што сам узео за Сан Франциско.
Кладово је мало место, све је близу. Општина је на ћошак од хотела, црква пола ћошка на супротну страну. Мештани су се фино помешали с гостима. Кум, стари другар Драганов, је згодан богаташки син, отац му је српски Енрон - обогатио се улажући у струју у Румунији и Бугарској, коју онда препродаје државној мрежи овде, кад им је фрка одмах је цијена ситница. Некако га не подносим, један је од оних који боље изгледају без осмеха. Можда због индустријски постројених зуба. Његова кева ми се учинила позната, личила на једну колегиницу која је у Горици испричала неки баш мастан виц - и њој исто фали само пар кила да преплива од гојазних међу дебеле - али није, проверио сам.
Лена је имала проблема са клопом. Келнери овде не разликују вегетаријанско од посног (по православном кошеру) па је вратила тањир... и добила још горе.
Музика исто лоша као и у претходним сватовима, ал' је бар звук добар. Не знам да ли је тако боље. Клинке певаљке су носиле високе штикле и допичњаке, мислим да су ишле негде мало даље да седну.
Клима не добацује за толику рају, без обзира на квадратуру сале, па смо силазили на обалу Дунава неколико пута, чак попили тамо и кафу, да се надишемо и охладимо.
Укупно смо попили ко зна колико (мислим 3-4 ракије и бар два пива (нормална од 0,5л) и није нас ништа ухватило. Ич. Чак сам снимио и етикету на пиву (Зајечарско), каже 4,7%(vol), ал' не ради. Ово је прва у низу Арпикиних журки са тим ефектом. И није да је до мене, и њој је деловало исто. Оно, увек пијемо једнако (уз нешто додатка на моју страну, због разлике у тежини), ваљда нас једнако и ради.
Нашкљоцао сам бар 200 комада, већином добрих, укључујући и овај аутокрп са масом у покрету, морао сам да пробам како ће испасти. Добро светло...
Бус је кренуо око поноћи.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Вука, Добривој Гунароши (Боба), допичњак, Драган Умљанић, Јелена Средљевић (Лена), Силвија Умљанић, на енглеском