Ленина цимерка, неколико месеци 2012. Згодна, витка, пењачица (на зидове) скоро шампионског нивоа, није више тако згодна кад је боље упознаш. Била је ваљда беба кад су њени избегли из Хрватске, и населили се на земљу неког већег Комбината у Војводини. Двадесет година касније, још раде то што су добили (просвета, ваљда) а она је стекла став да јој свет дугује, и развила фине суптилне трикове да до тога дође. Гребатор високог стила.
Студирала је графику али се спремала да пређе на сликарство. Није толико добра као Лена, бар према радовима које смо видели док су делиле собу. Исплатила је своје дугове (свој део кирије) и чак оставила нешто на поклон, али је све то каснило, кад се сети ако се сети, педесет ствари је било важније, договори се па не дође, обећа па одложи...
Иако није било ружних речи ни дигнутог гласа, и Лена и ми смо рекли „далеко јој лепа кућа“.