Викенд је отишао на општинско из математике, где сам ваљда нешто постигао - диплома је само "за учешће". На следећој фотци је већ нешто са међуопштинског, те мора да сам био у прво троје.
Било је у згради више техничке, коју сам већ знао од претходних година. Морали смо да понесемо своје лењире, шестар, оловку и главу, папир њихов.
Биле су 24. марта неке квалификације, и Слађа је учествовала, ваљда је било у Змају. Хтела је да седне са мном, не романтике ради него да препише понешто. Мени је успут била пошла крв на нос, па сам јој показао а њој се згадило па је отишла да седне што даље. Зауставио сам то мокром марамицом на потиљак, што ће рећи да ми није било први пут и знао сам шта треба.
Двајспетог су ме одвели у Београд код кардиолога, Јосиповића ваљда, који рече да ми није ништа и да треба да радим физичко и да вежбам колико год могу. Добро, оправићу бицикл али на физичко вала јок, не два месеца пре краја. Можда у гимназији (дакле занат је у међувремену отпао). Сутрадан смо садили дрвеће око школе, па сам копао рупе за саднице. И ето га, убрзан пулс, као што увек буде. Покушао сам да га не примећујем и наставим да копам. И смирио се.
Миља ми се не обраћа. Није да се скроз охладила, али већ данима нешто не диванимо. Сад како иде распоред седења (што ми је занимљиво да видим, како сам га записао, јер се једва сећам), седео сам сам у четвртој до врата, а она у средини, спрам мене. Имао сам две столице, али тог дана је тој са њене стране фалила нога. Столице су биле од гвоздених цеви, око 25мм дебелих, са седиштем и наслоном од закривљене шперплоче од 6мм. Ту би испадали шрафови, наслон би висио на једном или би спао а шраф остао да штрчи из цеви. Шперплоча би се одломила на углу па би девојчицама страдале чарапе. Ми смо се доста љуљали на тим столицама, па су се ноге кривиле и на крају и ломиле, а хаузмајстор би их заваривао кад стигне. Имао је боце са ацетиленом и кисеоником негде у котларници.
Те сам тако седео до зида, даље од ње. Стиже следећа цедуља, "што си се опет преместио до врата?". Дежурна пазитељка, С., која нас је понекад зезала, је алудирала на моје премештање, јер сам кад ми је Звојша био пар, седео сам до зида, а кад се он преселио, пришао сам ближе. Цедуља је тако алузија и на премештање и на њене алузије.
Поломљену столицу сам на одмору однео у угао и кренуо да седим у средини.
Те сам недеље био редар, дакле брисао таблу пре сваког часа, а она би жврљала шашавлуке као "моје шашаво" и слично, а онда би јој Лидија контрирала на десном крају, па би ми некад остао само минут два да обришем за њима.
А онда сам сазнао и што њени не трпе моје. Ћале је некад био члан неког одбора где се одлучивало о нечем што је њен ћале требало да добије (посао, плац за кућу, ко зна), и изнео мишљење да је овај неозбиљан, непоуздан, лакомислен. То можда није било одлучујуће, али је запамћено. Онда су чак дошли да виде да ли би се предомислио, али јок, не мрда. Онда је, неком другом приликом, њена кева питала моју нешто за тетка Теју (преко које су се и упознали), а кева тада није ни говорила са овом, па је рекла да ова може "да иде у три пичке материне". Ова је покушала да је смири, па добила "шта тебе брига, шта се мешаш". Поврх свега, на неком родитељском њена кева, учитељица те неповерљива према старијим разредима, рече "ви свом сину превише дозвољавате, увек је ту на Ружи, крију се по ћошковима, неки можда и пуше" - "а ви нисте, у тим годинама?" - "не, нисам. Ви ни не знате шта они тамо раде!" - "не знам и не желим да знам и не занима ме" - "ја то не бих дозволила!" - "па и не морате". То је превршило.
Пошто је 29. пао у недељу, намерачио сам да спавам до подне, али су ме пробудили јер долази Слађа. Нисам веровао својим ушима, ал' стварно ето ње, чујем је. Правио сам се да се нисам баш пробудио, колико да ухватим времена да снимим ситуацију. За другу улогу нисам ни био. И ето ње, и Владимира са њом. Умио сам се хладном водом, то ме расанило.
Сад већ разбистрен, покушао сам да установим зашто су дошле. Такмичење из матиша, тако нешто (сви смо ту учестввовали), ал' свеске су само изговор. "Онда не схватам шта је разлог за окупљање" - "Тек тако." - "Па ако је тек тако онда да вас научимо да играте реми. Дугачки су ти прсти..." - на шта ме је погледала забезекнуто, како ово сад да схвати, је ли то нека алузија и на шта то - "...требаће ти, игра се са два шпила, са џокерима 110 карата, треба то обухватити.". Ускоро је било "ко има среће у картама, нема у љубави" - она је, наравно, добијала лудачки добре карте, а Владимира најгоре могуће, где ништа не може да се искомбинује.
Чуо сам још догодовштина са дочека, нешто о томе како је Звојша снимио где је Сарча склонио гомилу пива иза кауча, па јој додавао одатле, док је Сарча гунђао како је покраден. Партију нисмо завршили, збрисале су пре поднева а на тевеу је ишла у подне нека француска серија коју нисам хтео да пропустим, завршне епизоде. И данас немам појма која је то серија била.
Е онда.... Слађа не вари Корни групу. Чудо којом брзином дођемо до нечег око чега се не слажемо. Са Миљом се вероватно не слажем око сличног броја ствари, али цео месец нисмо дошли ни до једне.
Слађа је опет дошла 31. поподне, на још три партије ремија, и добро јој је ишло док мени нису наишле баш добре карте па сам изашао из хенда и уфркестио јој резултат. Одједном јој се више није играло, оде. А дошла је у ствари зато што кева не само да дозвољава да се пуши, него и нуди цигаре. Мада су сви из друштва, колико знам, пушили нешто боље ("Мораву" или "Дрину") од њене "Филтер Југославије", није се одбијало. Испратио сам је до капије. Каже "ако ћеш да ме пратиш, узми јакну"... "Ај важи, после ћу на Ружи". До њеног улаза у Леснину смо чаврљали о којечему, понајвише о комплексима, како нпр. Ж. има комплекс да је странац у разреду (с нама је од седмог). Описао сам свој метод као прво треба да скапирам шта ме то мучи, а онда то нестане чим га схватим. Онда развијем следећи, па исто, следећи. Па онда о Миљи, која није тако наивна, а и мора уз такву кеву, нема свако ту срећу да се роди под оваквом кевом. Њена је запиткује све где је била, с ким је причала, за сваког пита да ли пуши, па онда не одобрава... а све то из суседне собе, "ја све чујем... шта јој ради кад су саме?".
Није имала кључ од стана па смо заједно отишли на Ружи. Драгана је била скроз збуњена кад смо јој објашњавали реми, са све изразима као "иде стотку", "изложити се", "изаћи", "трилинг", "из хенда", "био клозет", шпанска села. Последње се још да објаснити: резултат може да иде навише и наниже, па онда буде и нула. Да не би испало да је случајно записана само нула, то смо писали као 00, да се види да је баш то. А 00 је била ознака на вецеима по бродовима и возовима, можда у понеком хотелу.
Испратио сам је опет, али један од близанаца Ж. је навалио да иде с нама "ево да се кладимо да ћу бити сувишан".
Првог априла нисам никог прешао, ал' било је лудо. По учионици русвај (играли рагби корпом за отпатке; разбили прозор; направили још једну рупу у орману). Лоша вест, изгледа да ће се за гимназију полаже пријемни - српски, матиш, језик. Ваљда ћу моћи енглески, за оних пет месеци сам научио више него за четири године руског. Поподне дошле Слађа и Владимира на реми. Само су оставиле своје свеске за матиш и отишле по трећу. Вратиле се са Драганом. Отпратио сам је после до Руже. Почела киша па сам се вратио.
Четвртог је био битан тренутак кад смо хтели да организујемо журку (од игранке и даље ништа) и скупили се у пушачком ћошку, тј иза зграде, где је приземље неких 80цм шире од подрумског зида. Придржавао сам школу, тј теменом сам чешао тај испуст, први пут. Увек сам имао нешто места над главом. Кад је дошла Слађа, схватио сам да сам сад виши од ње. Комплекс мање.
Тако да смо одржали журку (где то, код мене?), само једно светло иза кауча да се види грамофон, нисмо пуштали ништа брзо, само споре ствари. Углавном сам играо са Слађом, нешто са Драганом. Разишли се око 20.
Дијалог за данас:
Слађа - Драгана, ај скувај кафу
Драгана - Не знам где шта стоји
Слађа- Почни да учиш, може да ти затреба
Драгана- Ко зна, може ово све једног дана да буде моје...
Мора да се опет поџапала са Чојићем. Помирили су се сутрадан.
Јуче, Дан школе, приредба, на терену за физичко (има терен за фудбал, песак за скок у даљ, стазу од 60м, терен за одбојку). Слађа у лошем стању, делује да се наплакала, оставио сам да је Драгана теши. Нису ме упутиле у проблем тада. Увече, журка код мене. Нека доба каже она нешто Драгани, на шта се ова расплаче. Несрећна, ето, нешто како нема у животу радости, само понеки тренутак нежности и онда дуго ништа између. Звучала је као озбиљан кандидат за самоубиство, па сам је питао да ли је проблем, какав год да је (била ми је захвална што нисам питао шта је), вреди тога. Каже да има у кући кутија са 50 пливадона и хоће све да их попије. Још горе што Ивка станује под истим кровом, осећа да су очи упрте у њу, да очекују од ње успех. Могла би стварно да уради нешто лудо. Тренер изнурује коња. Није да је мени нешто јако другачије, али бар тренер не живи са мном. Мислим да је проблем делом око Сарче, да је његова сестра пренела неке вести. Она је зацопана у њега, он гледа другде, већ је у гимназији, окружен другим људима, светови се само донекле преклапају, тим горе.
Наравно, није било ништа, али је данима била нервозна. Ваљда је тада коначно остала без крајева ноктију, грицкала их је стално. Једног дана би се издерала на мене за ништа, онако из језгра, а онда сутрадан била скроз весела. Та љуљашка ме уопште није привлачила. А онда видим да сам записао да "мислим да је стварно волим". А онда на следећој страни се охладим.