21-VIII-2001.
Осамнаестог је Нина покушала да полаже возачки испит, пошто је обуку прошла у школи, као што је овде и нормално. Међутим јок, са ха четири визом не може. Е јебига.
После смо отишли до бусодрома да сачекамо Горану. Станица је ситна, ал' је чекаоница поприлична, климатизована, и има доста седишта. Мало смо је дуже чекали, па смо прошврљали станицом, и гле на спрату нађемо, поред продајних аутомата за грицкалице и кабезу, флипер. Прави класични флипер. Не одолим него одиграм две-три партије, само да видим колико сам изашао из штоса, па нисам ово играо још од ваљда седамдесетих. И гле, нисам ни толико лош. Уместо жетона, фртаљ, ака четврт долара.
Касније (2018.) сам на Суштини о станици написао чланак, ево нешто одатле. Фотка о којој је реч је ова.
Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.
То да не постоји станична кафана је нама ван памети, ал’ тако је. Није да нема да се чека; ако не ухватите директну линију за своје одредиште (енгрпски: дестинацију) не да имате шансе да се начекате, него вам може затребати преноћиште. Јер ће станица да се затвори и бићете избачени. Станица није никакво јавно предузеће, она је фирма и неће да плаћа раднике за неке тамо сате кад нема практично никаквих муштерија. Из истих разлога нема ни кафане – нема толико путника да би се исплатило.
Јер, за пар стотина долара се може прибавити крнтија у возном стању, нема везе колико троши јер је бензин два-три пута јефтинији него овде (оно, и растојања су већа), а возачки испит је отприлике као код нас за мопед. Дакле, слаба је потражња за аутобусима, њима иду или сиротиња или они који још немају дозволу, или који је више немају. Зато у земљи где у било ком месту можете да бирате двадесет компанија код којих можете добити телефонски број, за већину праваца има укупно једна међуградска аутобуска компанија. Видео сам и једну другу, али та има своје станице. Или десет других које не раде линијски превоз, него возе ђачке екскурзије и којешта.
Него, кућа на слици. Колико разазнајем по распореду улаза и белих цеви, ту су три стана. Јер ко је луд да станује поред бусодрома? Студенти. До универзитета нема два километра, а неки делови су чак и ближи. Галама? Нема везе, одврнућемо своју музику.
А те цеви… тамо где су по две, вероватно је из кухиње, једна за аспиратор, друга за одушку канализације. Видим нешто кровних прозора, што нормалан Вирџинијанац не ради, непосредно под кровом је душегупка. Осим ако издајете студентима, па нек плаћају свој део струје за климу. А где је овде клима? Па, централна је, тамо нико нема назидне, ено спољне јединице у кавезу скроз лево, а унутрашња је ваљда у собичку поред. Оне две као печурке на крову су одушке за вентилацију тавана, мада сумњам да је овде остало ишта тавана кад је прерађивано за издавање.
И на крају још једна ситница: прозори су скроз до таванице. Нема оног нашег да изнад прозора дође греда, па још један ред блокова на греду па онда венац. Нема цигле, нема венца, ово је све од дрвета. Зидови су оквири од летава, немају ту тежину и не треба јача греда од комада дрвета 4х4 цола, дакле терај до горе.
Сад тек видим да онај зид од блокова не добацује до ограде… биће да је неки аутобус некад успео да га собали. Тесна је та станица.
Дочекали смо Горану, па је седела код нас пар дана, заједно смо прославили и рођендан, ваљда је била и торта, ал' се нешто нисмо сликали.
Данашњи имејл Рику
Унапређен сам, бар би се рекло по величини моје канцеларије. Сам сам у великој соби :)
Мајк2 је отишао да студира, био ми је последњи цимер, сад је све моје. ЈуеСКру је готов, а ускоро ће и Зиро. Има око 2% шансе да ће фирма да преживи, и сви се већ понашају као да је пуштена низ воду.
Штета, јер најзад смо неке ствари урадили - нови танки Хоси добро ради, већим делом, у Тексасу, а ново Особље и Пријем се раде у новом алату (што су југоси написали на основу твојих класа). Али неки битан главоња у једној од тих Дакота је претио да ће да тужи, што је било довољно да се улагачи усеру. Зиро сад хране на кашичицу.
Те тако стоје ствари. Зиро ће ми на крају дуговати око 8 хиљада, а шансе да исцедим те паре су баш ниске, јер паре не постоје. Бар добијам фокс седмицу, Форд је скида за себе и мене.
Већ сам почео да шаљем имејлове разнима по УАу, когод има неке везе са понудама за посао тамо (а има их баш, тренутно). Не знам докле ће постојати ова @Зиро адреса, па зато шаљем са кућне.
Како теби иде? Јеси ли скроз преузео посао? Деца? Кад ће треће?
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Горана Средљевић (Го), енгрпски, Зиро Дистанс (Зиро), југо, ЈуеСКру, Невена Средљевић (Нина), Рик Нетер, суштина, УбикАгора, фокс, Хоси, на енглеском