Са ваксом смо добили и доста ваучера за курсеве у Новој Горици. Радоја је решио да ме пошаље на неколико, овог пута за асемблер. Нисмо у њему ништа радили, пичили смо кобол (мада сам опет прерадио впас, овог пута на ваксов бејзик, након успеха верзије за пдп). Ови курсеви су били нека надокнада за осредњу плату и лош статус, да бар мало окусимо тај бољи живот.
Кренуо сам изјутра возом из Београда. Стигао у Љубљану предвече, и мазнуо бурек на киоску пред станицом, неочекивано одличан. Словенија баш и не сматра себе за Балкан, мада је већим делом, јужно од Саве, географски на њему. Северно од ње су Алпи, јелда. Тако да нисам очекивао ту добар бурек, ал' изгледа да има доста Босанаца на раду, има потражње, шта се чудим. Отишао возом до Горице, само да оњушим месни живот. Знам да сви иду аутобусом, ал' у бусу си изолован, видиш можда свог суседа и чујеш шта шофер пушта и готово. У возу си у истој просторији са осталима.
Скроз другачије од наших возова - неонска светла, добра седишта, а и по звуку делује брзо. Истина, шине су постављене на камену, а не на меком дну бившег мора, па им не треба поправка сваких деценију-две (што се онда код нас ни не уради, па возови иду све спорије и спорије). Људи за нијансу боље обучени, не гласни али није ни да онако ћуте и зуре у ништа (како сам касније видео у САД). Нашао на седишту бачене новине, да видим колико знам словеначки. Није лоше, у сваком чланку тек по две-три речи које не разумем. Није да бих умео да говорим, мора да бих реченицу саставио на српском, дакле укриво, али да разумем, нема проблема, иде.
Вагони су као наш шинобус, исти распоред седишта, само са већим размаком и наслони не могу да се преклапају. Кад смо стигли, проради ми стари рефлекс да избегнем гужву, па сви на једна врата а ја на наспрамна, па преко шина. Пита ме неки железничар куд сам пошао. Хотел Делта. Налево круг, с ове стране је Италија, почиње од оне ограде. Онда сам приметио да сам једини пешак - сви су имали кола, што паркирана што их је неко чекао. Нисам имао нешто далеко да идем, километар ипо можда, мали је то градић, стиснут у долини, само ми је кофер (исти онај од 28-III-1976.) постајао тежи што сам даље ишао. Чудан град, све сама новоградња, једино су станица и пар зграда око ње стари. Јер кад су после рата повлачене границе, остатак старе Горице/Гориције је остао Италији, а ово с наше стране је грађено ново.
Ово сам ваљда први пут спавао сам у хотелу. Можда смо некад у Мађарској или Румунији преноћили тако, али су то биле неке старе зграде. Ово је цакум пакум ново, са синтетичким теписима од зида до зида свуда, и у ходницима и у собама, и још имам и купатилце за себе. Открио сам да ми они сапунчићи одлично иду за прање косе. Нема телевизора, а и који ће ми. Имам телефон, али нисам звао кући јер сам чуо да хотели такве позиве умеју да обрачунају по некој јебачкој тарифи, а нисам био сигуран да би стоур снео трошак.