10-IX-2010.
Пре неки дан смо срели и Панту, овдашњег легендарног рокера & зајебанта. Штогод пијан, нормално, али бистар као и увек, каже облачи се у секендици. Позвао нас на свирку вечерас, у Зеленом звону је. Време шмрљаво и влажно, па смо Лена и ја отишли доста пре почетка, лагано. Нашкљоцао сам се на проби и снимио доста видеа (и са килавом вегеа резолуцијом је то Фујица поштено урадио, а и звук је био врло добар). После пробе пауза, одемо на пиво на сред главног сокака, па назад. Изаберемо пар барских столица уз бочни сто, добар поглед и углавном могу да снимам публици преко глава. Било их је стотинак, не стане ту много. Још пива.
Блесаво је што Панта није већ деценијама ништа ново написао. Већина хитова му је из седамдесетих („Кукуруз блуз“, „Критика минског поља“ илити „Стани на нагазну мину“, „Теку сузе, теку сузе, поточићи мали“), кад данашња публика није била ни у плану. А опет знају све песме напамет и певају с њим. Један лик се чак два-три пута пео на бину да пева с њим па су избацивачи морали да га смире. Одличан провод за све.
„Ја сам виљушкариста. Виљушкар има једно дугме и две полуге, а ова гитара и ово сокоћало на поду имају петнаест, па ми је то мало компликовано... сад док ја нађем где се ту шта пали...“
У неком тренутку видим да је бубњар спустио палице и смеје се ко блесав. Зна све напамет, Панта све изводи у длаку исто сваки пут, фалшира тачно истом погрешном нотом на истим местима и то већ деценијама, и овај ипак не издржи да се не смеје.
Касније, кад сам поделио видео на јућубету, Панта ми се посебно захвалио и убацио то у свој канал. Монтирао сам то обичним ВиртуалДабом, без ефеката, без шпице, без претапања, без премештања, онако секиром како је ишло, као што смо 1968. осмицу.
Пар година касније сам склонио све своје видоје са јућуба, због неслагања са гугловим вазда променљивим условима и прописима и што стално хоће још да зна ко сам и шта радим.
Спомиње се: гугао, Зелено звоно, Јелена Средљевић (Лена), Ненад Пантић (Панта), секендица, Фујица (Фујица), на енглеском