Брзо опраштање око ручка, који сви прескачу јер треба пројурити кроз празничну гужву. Неки узимају ланч пакете, који баш и нису били нешто. А и курсеви су били нешто збрзељани то преподне, само укратко поновили шта смо то имали, има ли питања, пријатно довиђења. Сви знамо да су слабе шансе да ће ико од нас икад користити асемблер за било шта, сви већ имамо кобол, фортран, бејзик и понегде паскал. Али ето, у мом се случају то није бацило, употребио сам га за впас, у бејзик верзији за вакса.
Онај предратни програмер из текстилног оура путује са мном. Био је тада доста матор за програмера - свакако није деловао да је био у оној екипи што је радила на легендарном ЦЕРу у банци - а и ко зна да ли је уопште био програмер, или је напросто радио нешто на систему а ово му било као некакав одмор. Звали смо га „предратни програмер“.
Помогли смо оној Сремици да се спакује и онда се с њим руковала а мене пољубила у образ, ваљда што сам био џентлмен.
Стигли смо бусем до Љубљане, а онда трк на железничку, да видимо има ли воза. Следећи за Београд је полазио за сат ипо, и вероватно је био распродат за краткопругаше - пола Босне ће да сиђе негде између Загреба и Брода и крене одатле на југ. Али, гле! Ванредни воз на следећем колосеку, полази за десет минута. Наравно да смо улетели наглавачке, ухватили места, карте ћемо купити од кондуктера кад наиђе, све по реду... осим што нисмо ништа јели од доручка. Чича је имао решење: лоза од 63%. Лудо, али је упалило. Цугнули бисмо по мало на сваких 20-30 минута, нисмо били гладни, нисмо били пијани. Чудо.