Пословни излет до Беча. Требало је да штампамо билтен са малим огласима за тамошње гастосе, углавном трговину али и половна кола, на српскохрватском. Пројекат је носио неки Лан Јорд, што му никако није могло бити право име, говорио је нашки као да је одавде, без неког нагласка или мешања речи. Мислим да је био некакав Миланко Јорданов, па скратио да даље стигне.
Узели смо (Болди, Сале и ја) црвеног југа и кренули дан раније. Око Осијека видимо да нам понестаје струје, фарови утањили, па ајде нећемо право до Словеније (да бисмо стигли у Беч у подне), него преноћимо ту, у хотелу. Ујутро терај даље.
Негде у северозападној Славонији понестане струје. Станемо у неком већем селу, неко у колицима донесе пун акумулатор и нешто алата, каже лабав кајиш од алтернатора, притегне га, стартујемо на његов акумулатор, хвала довиђења и терај даље. Стигнемо до Мурске Соботе (Морске Суботе, рекла би бака) да покупимо Таху. Мислио је да смо одустали па смо га нашли у фирми. Е онда је морао да обуче друго одело, па ајд до њега кући, што је станчић у некој кућици уз пругу. Онако у журби је успео да се саплете о нешто, и један незабораван тренутак је лебдео на пола метра висине, паралелан са шинама. А онда је треснуо. Мало огребао нос и изубијао се којегде, тако у бољем оделу, и ајд на друм.
Стигнемо у Беч око 14:00, пред дућаном где је овај Јорд имао канцеларијски простор, ал' ништа ту не личи на фирму, унутра веома празно, само што има нешто оних његових огласа залепљених изнутра у излогу, све нешто фотокопирано из разних штампаних ствари, није то слагано на истој машини. Све закључано, субота поподне. Чекамо га пола сата, ево њега али нема кључеве. Ту нам је признао да је ово што смо му урадили (неколико примерака једног броја што сам сложио у Вентури на основу материјала што је донео у ДБА пре пар недеља, што ни не знам на чему смо одштампали, да ли смо већ имали свој ласерски или смо опет зајмили од оног инжењера) у ствари пилот пројекат. Требало би да нам он факсом шаље огласе, да ми то слажемо у листић од 4 до 8 страна (како буде расло, јелда) а онда да му шаљемо готово (ваљда на паусу, а он да тамо штампа).
Нисмо чак нигде ни сели, а бангладешки ресторан преко пута (где смо били ушли да му телефонирамо) је изгледао примамљиво, и тај мирис карија и ангелике ме баш вукао. Ал' јок, за мање од сата завршимо причу ту на тротоару и разлаз. За бангладешку кухињу није био нико осим мене.
Кад смо сели да вечерамо, то је било сат вожње ван града, био је скоро мрак, у неком бољем ресторану крај друма. Сале је, наравно, узео бечку шницлу, он то увек наручује па чак и око Беча.
Негде северно од Граца, ја сам био за воланом, струје све мање. Једва сам видео таблу. Дао сам гас, на неким низбрдицама терао и 140 кмч, претицао бенџе и мечке, а онда више није било струје ни за свећице. Срећом, то се десило на низбрдици, па сам на инерцију стигао тачно на бензинску пумпу, и зауставио се под стрејом, где има највише светла. Кајиш алтернатора је био у фронцлама.
Неким чудом, на пумпи су из цуга нашли, из неког свог каталога, какав кајиш ту иде, и одмах су нам га продали. Замена није ишла баш лако, јер је простор између ременика и блатобрана милиметар ужи од ремена, било је повуци потегни. Успели смо некако, чак је и Тахо залегао, онако у оделу, упалили на гурку и одјездили. Таху смо оставили у Мурској па ајде назад кроз Славонију. Један вози, двојица спавају. Пређеш стотинак километара, или осетиш да ћеш да заспиш, будиш следећег. Иако кроз Славонију пут иде углавном кроз села, све је било празно, нигде никог. Осим два изузетка: негде у шумама око Папука, иза кривине неке скоро да налетим на типа који је седео на изврнутим колицима на сред друма и пушио. А друго, после смо чули да су управо те ноћи, баш у Славонији, почели да организовано кидишу на куће истакнутијих Срба. Од тога, наравно, нисмо видели ништа. Стигли смо кући око 9:00, што је отприлике 26 сати живота у југу, плус оно претходног дана.
Цела ствар и речени Лан Јорд су брзо заборављени. Нисмо га цимали, а и он је сконтао да смо га прочитали (по цену овог путовања) па више није покушавао. Није ми остао ниједан папир, чак ни један од оних 40 примерака што смо му одштампали и однели.