18-VI-2011.
Пазарили смо електрични заваривач, аматерски, да средимо ручну пумпу у Петерхиду. Испало је да јој не треба заваривање, јер је у ствари спао клип, мали осигурач на крају клипњаче је зарђао и поломио се. Заменио сам га алком за кључеве, што је држало шест година (добро, пет, или би држало и данас да поклопац пумпе није пукао па смо морали да је заменимо, а нова има свој клип у горњем делу).
Но, пумпа је прорадила. Бушилицу и брусилицу сам донео без преке потребе, испало да не треба.
Пумпа је очајно лоше монтирана, антиергономски. Растојање до леве ивице бункера је превелико, мора добро да се упре а под незгодним углом. Ма, све је овде глупаво урађено, некако стичем осећај да баба и деда нису били баш најпаметнији људи у улици.
Канта је на крају завршила код Димијана. Наредних година смо им доносили парадајза, блитве, лука... тако, комшијски, и десило се да је та канта била амбалажа, која би се обично вратила следећи пут. Е, једном није било следећег пута, канта ко канта, да испаднеш пизда па да тражиш, ма... Памтиш, не прашташ, само ћутиш и гледаш. Требаћемо вам још.
Понели смо и две баштенске столице, које сам прошверцовао из Мађарске 1995. Не знам што сам утеривао кола у авлију - можда сам мислио да је заваривач претежак (а није, и има два точка), или нисам хтео да ме виде кад истоварам (за случај да има лопова у крају) или сам можда и прао кола (што баш ретко радим). Већ смо имали сензорску маску за заваривање, донела Нина.
Спомиње се: Јован Димијан (Зеки), Невена Средљевић (Нина), Петерхид, на енглеском