Испочетка муштерија ДБА. Причао ми је више пута, а и ја се нешто сећам, да сам му 1989. испоручио икс те, из ваљда прве туре што смо продавали, у његову робну кућу, у просторијама најмљеним од неке основне школе. Није имао апликација које би ме се тицале, па сам то скроз заборавио. Али сам чуо како се завршило: сакрио је неке бунде и пријавио да су украдене. Мурија их нашла код њега кући, најебао, затворио.
Онда је био муштерија Аваија, зајебан. Увек тражио још нешто. Турио сам му ШанкСис из Емиксема, па га проширио да рекурзивно срачунава материјал из рецепта (тј унесе се цена намирнице - јаја, уље, сенф, па рецепт за мајонез, па рецепт за руску салату, па онда неко јело са руском салатом, а у утрошку би овај уредно пријавио колико је то било јаја, уља, сенфа и осталог). Што он никад није укапирао, а ни користио.
Ал' зато никад није плаћао на време. Нешто смо извукли, ако не паре а оно два службена ручка у његовој кафани на рачун дуга. Не више од тога, није био тако добар са клопом. Наводно су имали и кинески ресторан, први у граду, па ни то није трајало.
Онда се испоставило да смо комшије у Петерхиду. Тодор је за њега рекао да је много хтео много започео, а и кућа му је у нереду. За те три године је стигао да од нас позајми 500€ (што је обећао да ће да врати пар месеци касније него што је испрва обећао, јер му се изјаловила нека трипер комбинација), а што сам онда претворио у дуг у млеку, што му се свидело, па смо носили по пет литара кад год наиђемо и тако извукли пола дуга. Онда је предложио да ми поправи моторну тестеру, коју су мачке двапут обориле са тезге па је дршка пукла тачно преко прекидача. Поправио ју је, лепком некаквим, па сам му је оставио, рачунајући да ћемо да је користимо попола. Но, једном кад сам је узео видим да је ланац туп ко дупе, па сам радије доносио ону нову од куће.
Доносили смо им и много блитве, младог лука, мирођије, парадајза и којешта, чега год да смо имали вишка а од њих смо добили три мала котура младог сира, пар тацни колача, и узели смо на зајам неку стару сечку за јабуке за сезону 2011. Понудила им је расад парадајза (обично направи вишка, за случај да јој га гамад десеткује након садње), али Данка рече "више волимо кад нам ви донесете готово", отприлике тим речима. Зајмили су од нас и други алат ту и тамо. Бар двапут сам морао да идем по своју косилицу кад ми је требала. Наша мешалица за бетон и крупач су још увек код њих. Ручно моторно ренде је стајало код њих два месеца, некоришћено, па сам га узео назад (није се сетио да понуди да га врати).
Не знам да ли је био баш права радио Милева, пошто не знам да ли је свима причао шта је чуо од нас, али се свакако трудио да зна све о сваком. Дувао се како познаје све битне људе.
Једном кад је тако наишао, понестало му цигара, а нестало и нама - управо смо димили последњу па д'идемо кући. Али рече "а оно пакло Беста у прозору у кујни?" - ми заборавили, он запамтио. Понекад ми се чини да је навраћао само да сними шта имамо и да испланира шта би кад могао да позајми.
У лето 2012. његова сјебана нога (артритис и разјебана чашица) се као успавала, али је закачио неку чудну инфекцију. Наводно је озбиљно пореметио електролите, седећи за трактором цео дан, споменуо је 19 сати за воланом, пио много воде и штогод пива. Добио је озбиљан вишедневни пролив. Данка се запослила у трећем селу, шије неке торбе и доњи веш у фабричици, само да стекне здравствено да он може да се лечи. Пресекли су му тетиву на средњем прсту док су чистили гној из пликчине. Стигао је до Београда, где су му нашли неку шашаву инфекцију. То су излечили, и рекли му да не да не сме никад више да попије кортикостероид (а пио је целе године), него ако види кутију да не сме да прочита шта на њој пише. Онда је успео да се ували у бању на три недеље и било му је као боље.
У пролеће 2013. је изгубио контролу и над другом ногом, ни да хода ни да дигне стопало. До јесени је већ био у колицима. У пролеће 2014. још три недеље у бањи, учио да хода, уштосио се са штакама и колицима. Чак нас је тако и посетио, а ми ионако кренули по млеко па сам га прегурао.
Јуна 2014. му је опет било горе, стигао у Београд, ваљда Вемеа, где су му нашли још више компликација него што се он жалио. Последњи дан га ни руке више нису слушале. Умро је 5. јула.