04-XI-1999.
Њен рођендан. Од докумената имам 132,11$ у Волмарту. Није то ни тако далеко, други крај двајздеветке. Наш крај је где то прелази у нормалну улицу, а одатле упоље су само паркинзи са радњама около - мотели, бензинске пумпе, тржни центри, биоскопи итд. Сваки град има бар једну такву улицу, зато гдегод да станујеш нема дућана у близини. Најближи Крогер нам је на ближем крају тога - према граду је до њега онај хотел где смо спавали прве недеље, а онда зграда где је Зиро. Онда још радњи, ал' бар на левој страни је брдо па нема тих огромних паркинга. Ни миљу даље је већ универзитет.
И мада пише да је Волмарт, ово баш не личи, тешње је и нема њихових папира са ценама и саморекламом на све стране. Можда је Бед, Бет & Бијонд (кревет, купатило & којекуде), ал' канда нисмо ништа купили, иначе би било у извештају банке. Могао би бити и Кимарт, ово је тачно оно њихово „свуда светло а опет изгледа сиво и шмрљаво“. А можда је ово претходни дизајн Волмарта, који сам заборавио али је остао забележен овде. Јер ипак смо нешто пазарили, то у колицима личи на још шерпи и нечег за кујну.
Шестог смо били позвани на ручак код Рича Петровича. Он је некакав пајтос са Фордом, ко зна одакле се знају, ваљда што су скоро комшије, и Форд нас је и саставио имејлом, па ето.
Тип је сазидао кућерину у долини, у подножју Плавог гребена, близу оног скијалишта, штавише се до њега иде истим путем па се скрене пре него што крене узбрдо. Кућа је... огромна, у дневној соби би могла да се држи камерна позоришна представа, то је нешто округло, око тога иде ходник. Све од чврстог материјала, фасадна цигла (после сам сконтао да овде ни нема нормалне грађевинске цигле, свака је фасадна), на крову права ћерамида, ништа шиндра или онај њихов тер папир са ситним шљунком. Посебно се дичио што је уградио (између собе и ходника, а и другде) Андерсонове прозоре, што се отварају окретањем ручице, „немам очи да видим те гиљотина прозоре“.
Послуживала нас је нека баба, сад да ли му дође ташта, тетка, свеједно се понашала као права служавка. И, исто као што се десило и оно 1977. кад смо клопали код њене бабатетке, дијаспора хоће да реконструише рецепт из старог краја, и онда претера. Ако је тамо супа била сувише масна, ова овде је имала превише лука. Лени после није било добро, мислим да је и пеглицу бацила, а онда је још годинама избегавала лук у јелима.
Кад је требало да кренемо назад, Пужо није хтео да упали. Где сад... ал' уочим да је штогод низбрдица. Јесте да је мењач аутоматски, уљано квачило, али ништа не кошта да пробамо, ако може тим да предаје снагу точковима, ваљда може и да је прими. И погурамо мало и оно упали. Ето, а овамо кажу да то не ради код аутоматског.
Обишли смо и мало тог парковског друма, да виде и оне које нису ишле прошли пут.
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Пужо, Рич Петрович, на енглеском