Некакав инжењер, канда из неке старобеоградске породице, који се одавно иселио и овде кренуо омањи бизнис са електроником. Његов партнер, тј. лик који је пројектовао сва та кола што они производе и вероватно писао и драјвере, је из оближњег села (где иначе имамо доста познатих), а жена му је докторица, радила је у Заводу и чак се и знамо оданде, и сећам се и како се већ спремала да оде, ваљда 1998.
Са том докторицом смо имали посебан догађај. Дођемо некако до њеног телефона, и назовемо је само да се распитамо шта све треба за нострификацију. Оно, рачунам, знамо се из старог краја, и не тражимо ништа осим информације. Ал' јок, како нас је одјебала, не могу ја ништа да вам помогнем, немојте више звати. Она је већ била кренула са стажирањем, па смо мислили да су јој признали диплому и само то да одради, јер видели смо се пре годину две, ако већ стажира мора да је то већ завршила. После сам, радећи на Хосију, скапирао да се код њих медицина студира у трку, уз праксу, и да на тој пракси баш товаре студенте, толико да је чак изашло законско ограничење да не смеју да их терају да раде више од 80 сати недељно и не више од 36 сати у комаду. Те да јој се не чудимо превише.
Наравно, не зове се Рич него Риста. Говори врло култивисано београдски, што уз свеопшти имиџ његов наводи на то да је из неке старе градске породице. Што бисмо касније звали „високоплафонске“.