Све више и више муштерија је пребегавало од Биг Ћалета у ДБА. Његов систем глупих терминала... ма нису ни терминали, нису ни на каквој вези. То је имало неки прост процесор са нешто кода, нешто меморије и нацртало би једну маску за унос, а унете податке снимало на касету. Онда би се касета носила у ерц, где би се пребацивала на диск, оверавала, извлачили се из тога извештаји (дневни, месечни, годишњи), штампали и онда би неко долазио по њих и испражњене касете. Имали су и другу линију софтвера, у (ваљда Микрофокусовом) коболу на зениксу (касније ваљда и под Досом), где је ишло отприлике исто, осим што је унос био директан и имало је своје табеле на лицу места - али логика да се одваја унос од некакве обраде је остала иста. А и код је вероватно био само копиран па прерађен за овај компајлер, логика и табеле су остали исти.
Ми смо нудили нешто сасвим другачије. Прво, имали смо претраге за разне ствари потребне при уносу, тако да је ручно шифровање пре уноса постало непотребно. Извештаји су могли да се раде одмах по уносу, или још боље, да се прегледају на екрану (јер су ишли у текст фајлове, користили смо Лист Дејва Берга, мало прекрштен и са ухакованим преведеним хелпом). Такође смо до даске користили локалну мрежу - дељене табеле, дељени штампачи - преко коаксијалца са беенце прикључцима и терминаторима, везаним редно, са РПТИ картицама на којима је био део софтвера а остатак се учитавао, неких 12-24 килобајта, зависно од тога који делови се траже. То је радило беспрекорно док неко не одшрафи терминатор или цимне кабл. Кривица је често била до секретаричине штикле.
Са толико муштерија одједном, један ауто није више био довољан, па смо купили другог југа, црвеног, па ни то није било доста. Турали смо модеме гдегод смо могли, и није проблем био да се прода него да се повеже на линију. Посебна линија би била луксуз; линија на којој је можда још један телефон и нема пебеикса је била циљ, а и то тешко достижно. Већ смо имали осам-девет комада инсталисано, тј Клаанца је била девета. Тамо сам инсталисао модем извлачећи бочну линију, а са кабла сам скидао изолацију нечијим маказицама за нокте, завлачио се под сто... као што ћу још на десетак места. Ко инсталише, одмах проба везу са фирмом, где је модем био у некаквом серверу, који је можда имао фантастичних 2М РАМа, звер од машине. Могли смо имати још таквих машина са модемима, али чему кад имамо свега две телефонске линије, од чега је главна скоро увек заузета. На страницу те машине (усправно кућиште) смо залепили папир на који смо уписивали телефонске бројеве на које ће се одазивати модеми. Кад сам се вратио у фирму, дописао сам и њихов број, и уз њега написао само NJ.
Јер Њ је био наш интерни надимак за њиховог шефа, према оној зајебанцији Зорана Станојевића да је "Њ најважније слово, јер многе младе девојке проводе силне сате све мислећи на њ". Каже Болди, е, немој, знаш да човек навраћа овамо, препознаће свој број, питаће шта је то NJ, како да му објасниш да није увредљиво? Преправим да пише NY, тј то исто на мађарском (а у ствари сам се оно пре пар недеља нагледао кола са таблицама типа NJ-nn-nn и NY-nn-nn, баш та тура наишла).
И виђе врага, наиђе он, и седне баш тамо одакле се види та цедуља с бројевима, и препозна свој број, и пита шта му значи оно NY. На брзину одвалим "Њујорк", и забијем нос у свој монитор. "Што Њујорк?". Е ту се већ Болди снашао па ће "па ко још има толико сконцентрисану опрему? Имате најјаче машине од свих наших муштерија, и највише машина". Ту ја додам како кад се ноћу погледа на ту страну, фабрика шљашти као Менхетн. И Њ оде срећан.
А место се отад звало Њујорк док је било ДБА, а у нашем кућном жаргону се тако зове и данас.