01-VI-1971.

Уторак је а она не одговара од петка. Већ бринем. Тако је лако навићи се на то да ме неко, негде, воли. Све остало, опет лоше као пре.

Још један спортски дан у школи. Скроз ван града, на спорском аеродрому, на пашњаку. Пуки изговор да се не ради. Сећам се да је Радоја играо фудбал с момцима, дебљи него што смо мислили. Зујали смо около два три сата па се разишли. Ј., С., Воза и ја полегали по ливади, подигавши колена да подупиремо једни другима леђа. У разним кофигурацијама. Па онда по двоје, ја са С... Згодна, светло плава таласаста, не крецава, коса. Па онда леђа у леђа, косом ми по врату, аууу. Па јој глас другачији, уво ми уз њен потиљак. У неком тренутку руком тик под сису, замало али. Смешка се. Крећемо ка граду, након сто метара ај назад, заборавила нешто. Нађемо па опет, сад већ сви отишли. Као загрљени па као држимо се за руке, док смо дошли до града, прође чаролија, ни стиска руке ни пољупца, ништа.

После чујем има неког, који канда има још једну та тране. А опет, и ово је са стране, нећемо се виђати, још само осам радних дана до краја године.

Сингл месеца је "Човек оркестар" од "Ноћи три пса", пуштам десет пута заредом. Има ту нечега. Меланија још не пише, а једина ме разуме. Догађај дана ми је кад прође поштар. Стиже, најзад, четвртог, написано око првог. Оклевала или заборавила?

Одговорио сутрадан, пребрзо. Толико сам изоставио, да сам скоро хтео да пишем допуну. Дала ми је телефонски број (тада петоцифрен), зваћу је једном. А можда се и видимо на мору, имају кућу... и није тако далеко од Задра, само сат вожње, или два.

Веца и Снеца су биле у граду, петог, у недељу. Ишао да им видим нови стан ујутро, оне код нас поподне. Обећава. Добро зезање.

Зидаћемо гаражу. Стара велика трешња мора да се сече. Најзад ћемо је обрати скроз - попнем се па одсечем грану, доле је дохвате и обрсте. Док смо то радили, наиђу Ивка и Слађа са кевом и још неко. Пита ова шта то радим, кева одмах "беремо трешње". "Тако?" "Да, ми то тако радимо". Била је скроз збуњена, што и није тешко постићи.

Сезона такмичења КМТ, овог пута учествујем испред ДЦ-99, фотографишем општинско.

Ево описа те фотке за Шкрбин блог.

Не сећам се овог. Видим где је, не знам кад је. Нисам био начисто ни да ли је шкљоц уопште мој, док нисам видео наредна два снимка – са такмичења тадашњих КМТ (непостојећих клубова младих техничара, јер се нису такмичили клубови него школске секције – фото, електро, бродомоделари и други). Изгледа да су такмичење отворили у згради Комитета, одакле сам ово штрикнуо кроз ролетне (металне, тада још нису измислили довољно добру пластику за то); потоњи снимци су из Хале спортова.

Снимак као снимак, доста добро за мој тадашњи узраст, неоштре траке су дошле таман где треба, иначе ништа нарочито. Данас ме више занима шта има на слици, и чега ћу се све сетити. Следи документарац.

Прво, квадрат доле, мала фонтана. Дакле споменик Жарку Зрењанину је још био у центру (200м лево). Шахт лево није добро затворен, и у три пива да је локалне производње.

Нека месна банка се рекламирала силуетом Водоторња. У ствари увек једна те иста банка, само се сваки пут другачије зове – да ли је тад била Банатска, касније утопљена у Војвођанску, која је завршила у власништву неке грчке банке, ал’ ни ту није крај, сад је мађарска. То са водоторњем је мало промашено, никад у то нису сипали воде, јер су тек пред крај градње поново урадили статички прорачун и сконтали да би терет од толико тона на тој висини напросто изврнуо, ко зна на коју страну.

Возни парк: чак два реноа 8 (мотор позади!), једна шкода 1000 МБ и једна 110, једна буба, две ладе различитих издања (једна још из времена док се то звало Жигули), пет тристаћа, три фиће, један фијат 850, једна мечка (вероватно службена, оно је ограда Општине, а лево је ДОЗ тј потоњи ЗОИЛ, десно су Синдикат и контрола мера), једна веспа, један мопед, један бицикл, једна дечија колица, и нешто пешака. Стојадина још није било, појавио се тек наредне године. Е, да, и тај Иемвеов комби, какав ме дочекао девет година касније, док сам радио у избаченом одељењу у Перлезу. Чудо технике на шасији и вешању од камионета за две тоне, дакле поскакује и истреса бубреге чим друм није баш баш раван.

Кабина, налик киоску, је необјашњива. Ни госпоја ни ја се не сећамо да је ту икад било неког унутра, а пролазили смо поред њега још неколико година, док га нису склонили. Једино објашњење је да је у њему била билетарница кино баште (види се улаз, сам летњи биоскоп је иза зграде), па је неком пало на ум да је постави напољу, од чега није било ништа.

За крај, погледати велику фотку и уочити рибу скроз десно. Ону млађу. Таквих минића је било од 1967 до 1973 (већ 1970. су модни диктатори измислили миди, али им нешто није полазило за руком да га наметну, све до 1974.), а примерак на фотци спада у категорију микроминића, што је Драгослав Андрић коју годину касније овековечио у свом Речнику жаргона под називом “допичњак”.

Такве су то године биле.

Свирке су се обично држале у супротном углу. Не знам како знам који је који, можда по светлу.

Свирке су се обично држале у супротном углу. Не знам како знам који је који, можда по светлу.

Не знам ко је ово, модел музеја савремене уметности јој је савршен.

Не знам ко је ово, модел музеја савремене уметности јој је савршен.


Спомиње се: март 1960., Вера Стојановић (Веца), Градивој Шкрбић (Шкрба), допичњак, ДЦ-99, Задар, Здравко Сметовачки (Воза), Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), Меланија Тисаревић, Радоје Малетин (Радоја), секција, Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), тристаћ, на енглеском