Пошто бурек није баш упалио (тј Ник је појео свој), ајд овако, мало брзе хране, тј разне свеже саламе, чак нешто са семеном од лудаје (јефтин а занимљив новитет), што све изгледа тако свеже јер му је убризгана вода и емулгатор до балчака. Брза храна, јер шта не поједеш за три дана емулгатор претвори у љигу и све буде лепљиво а и смрди, дакле једи брзо. То је упалило.
Имајући Кишово урбЕксп такмичење у виду, смислио сам путању. Крећемо од Пинове виле (све уметнине из 2011. су још тамо, али је закључано, види се понешто кроз прозоре). Неки старији лик наишао да поприча (релативно старији, канда ми је вршњак) и наравно истресао већи део своје биографије - где живи (ту иза ћошка), како је жена престала да га шиша па сад он то сам, на кратко (исто као и ја осим шишања, скратим тањи крај реп за 2-3 цм двапут годишње), како је био тапетар и његов намештај је у кућама три бивша градоначелника итд итд.
Онда до сувог моста код Капетаније, и ту близу до шпиритане. Киш се чак попео на мост, а две клинке су већ седеле тамо и ландарапишорале на месту где фали ограда. Слаткице, е да ми је седамнаест... А онда је фљенула киша, а Ник се најзад осећао као код куће :).
Онда до Банатске куће на гулаш од дивљачи. „Bambi was great“. Онда насуво са маком и са медом и орасима, што смо Ник и ја поделили попола, тј мењали се тацни од пола. Киш није знао да л' ће му се свидети па је прескочио. Онда је платио (скупили смо око 300 динара за бакшиш, кад плаћаш картицом, уопште не умеју да увећају рачун, или не умеју да избегну педеве на бакшиш, па зато то увек готовином; некад је то ишло глат, само заокруже износ). Онда је наишао газдин син па нас одвео назад у њихову кућу, и показао нам збирку трофеја - десетине и десетине рогова на свим зидовима, чак и неки ситниш на степеништу.
Одатле смо отишли иза гимназијске, прилаз са паркинга. По пиће у Кафемату - испало да није ни лоше, иако је тзв. „концепт бар“. У поређењу са општим просеравањем концептуализма, ово је чак пример где то некако и ради.
Поподне већ одмакло, па смо отишли до брзождера код излаза за Петерхид, где сам наручио кило ћевапа и две киле мешаног. Отишли кући и чантрали насумице (а Ник и ја чак и урадили нешто посла, нешто о прилагођеним подсетницима за разна заказивања), а онда сам отишао по наручено. Сели, јели, па после само штрпкали, и пробали та занимљива пива што смо купили у понедељак. Чак сам пио литванско Жигули (како се лада звала испочетка) од литре. Није лоше, ал' ни писма ни разгледнице.
Онда је Нина звала па сам их паркирао пред камеру, те су се издиванили надугачко. Виолета смислила игру - пошаље нам емоџи па нам га одглуми. Пошаље нам срце, и док је оно још на екрану, она шаље пољупце. Онда пошаље миг и почне да колачи очи. Пиш живи.