30-VI-2018.
Данас нисмо много покисли. Понели смо Ленин кишобран, и он је спречио кишу. Све мокро, ал' ништа не пада. Доручковали. Мени проја и јогурт, њој бурек и јогурт. Јогурт је сад у новом побољшаном паковању од два деци, које садржи чак 0,18 литара. Напредак у сваком погледу.
Онда у шетњу. Није понела ни вуницу ни хеклицу, па је купила. То смо носили скроз до плаже - мале, на речици иза парка - и тамо смо видели како се спрема прасе на ражњу.
Назад у стан, оставили кишобран и вуницу, па отишли тамо на ручак. Место баш како годи, седиш над реком, она жубори, довољно далеко од тевеа (мада сам ипак чуо шта је председник јутрос урадио). Избор пива им је био испод црте, па сам наручио намештај, за који пак нису имали бокалчиће, него сам добио чашу вина и чашу киселе (добра грашевина, што јес јес). Онда је келнер донео и трећу чашу, а њој је припала част да преспе пола киселе у њу, па да то поправи вином.
Pосле ручка одем на пишање, скроз на други крај терасе и нема друге, морам да прођем поред телевизора натркеченог на сред среде. И чуо сам га, Вучића, и у одласку и у повратку. Тих два пута по петнаест секунди ми је било превише. Одвратан глас, појава, ма све.
У осталим приликама сам то успешно ограничавао на једноцифрен број секунди, и било ми је много лакше.
Иза њених леђа, за другим столом, повеће млађе друштво, прилично гласни а дуго ми је требало док сам сконтао зашто сваки час начујем као познату реч а не разумем ништа. Бугари. Кад сам укапирао који је језик, онда је већ дошао и смисао, али ме у ствари није ни занимало, већ смо завршили са ручком. Назад у стан, ја одремао, она села на терасу и хеклала.
Онда опет у шетњу, овог пута другом обалом реке, па мало узбрдо, па дуж главне улице да видимо где бисмо могли да седнемо уз пристојно пиво. Ништа нам се није свидело - или је музика прегласна или погрешна или је погрешно пиво, углавном држе програм једне од двеју немачких пивара које држе 90% тржишта овде и сва су им пива иста, нема везе да ли се зову Стела Артоа, Туборг, Старопрамен, Јелен или Лав. Па смо отишли на исто место као синоћ, ал' смо сели под стреју, не под сунцобран. Добро смо урадили, наишао је пљусак а кишобран остао у соби.
Био неки фудбал на СПу, али сам сео леђима окренут екрану па нисам ни приметио. Кад је стигла пица за вечеру, преместио сам се, углавном зато да не гледам два униформисана лица за трећим столом*. Стуб ми је, срећом, заклањао екран, ал' кад се пљусак појачао, почела да прска киша одбијена од ограде и саксија, па сам се померио. Гледао сам последњих двадесетак минута, да снимим како то сад раде. То је био разлог зашто је код нас кошарка била тако популарна - јер је наша тадашња телевизија практично измислила - углови камере, изрез, монтажа, понављање сцена, крупни планови, јасно се виде фаце, дакле видиш људе. Тадашње камере нису могле то да ураде са фудбалом, тамо су људи били само раштркане тачке на трави. Сад су камере боље и јефтиније, па фудбал опет добро изгледа. И враћа му се популарност.
Нашкљоцао се добрих фотака, нарочито кишних.
----
* јеботе и пајкани некад скину униформу, и официри, само попови увек иду у том њиховом; ограђујем се за случај поштоноша и железничара, они ми не сметају. Већ поштарке за шалтером, то нема униформу али изиграва власт.
Спомиње се: бурек, Јелена Средљевић (Лена), јогурт, на енглеском