Један од најдужих дана у нашим животима. Устали смо баш рано, око четири. Кофери већ спаковани, намучили смо се да их спустимо низ завојите степенице до предворја хотела. Попричам са рецепционарком - мађарски ми је опет ишао као некад - иде се и њој у Америку.
Мађарска пасошка темељно гледа наше пасоше, стичем утисак да нам завиде што одлазимо а они не. Не налазе никакву замерку и ипак стижемо на време. У Франкфурту чекамо у гунгули, превише људи у малом простору, а не можеш ни на веце. Уобичајени швапски третман, ништа бољи него 1990. или ранијих година. Наравно, држављани ЕУ пролазе тек тако, у засебној колони, само покажу да имају пасош, нико их не гледа, прошетају само.
Лет је дуг и досадан. Гледуцкамо „Нотинг хил“. Касније чујем да је то у ствари црначка четврт, ал' се на филму не примећује. Други филм који се вртео је „Имате пошту“. И то гледамо на прескок. Ни не седимо заједно, ове две старије су десетак редова испред нас.
Слећемо на Џејефкеј око 13:00... пардон, један пием. Наш први сусрет са новом културом је пљунути Еди Марфи, који јованбуљовским балетом усмерава рају у цикцак лавиринт до пасошке. Нама траје охохо, јер има да попунимо И-98 за сваког од нас. На царини, стављамо најбоље блазиране фаце, ово је врхунац наше шверцерске каријере. Само машу да прођемо, не занима их наш пртљаг - заостали смо иза остатка авиона, они су завршили, почела је пауза између авиона. Овај антиклимакс нас разочарава скоро до увреде.
Грег нас чека код излаза, чита око пола киле Њујорк Тајмса или ВСЏа (биће ово друго). Пожели нам добродошлицу, и укрцава нас у комби што је изнајмио. Али прво цигарета, прва након 13 сати. У ваздуху нешто мириса мора и много влаге. Као у супу да смо ушли.
Вози нас по менхетну, и сваки час негде плаћа неку друмарину. Контроле у комбију, срећом, умеју и у Целзијусе, па пребацујем. Унутра пријатно хладно. Девојке хоће да виде Кип слободе, а Грег успева некако да се паркира код Батери парка. Лена неће да изађе, каже сувише је хладно, ко зна колико је хладно напољу.
Ту видимо прву веверицу. Онда пар мршавих момака црнаца како ваљају лажне ролексе из актен ташне (које после више нисам виђао, у ствари ни не знам у чему шетају папире). Онда на наслону клупе седи плава статуа. У ствари црнкиња, скроз офарбана кредасто плаво, непомична. Угледамо и Кип, кроз измаглицу.
Вози нас до Дисија, са паузом у Мегдоналдсу негде успут - огладнели смо, последњи оброк у авиону је био пре шест сати. Први и једини пут у Меку. Мени је тако компликован, док прочиташ прође те воља. Рекао сам само „било шта што не цури кроз браду“ и отишао у веце ака „собу за одмор“ (restroom). Па, оно, и јесмо уморни. Посла Батери парка, ово је други културни шок: толики размак између пишоара. Просторије су напросто огромне, а нагледао сам се вецеа по Европи онолико.
Застајемо још једном, налазимо неки тржни центар уз друм, отворен. Купујем тексас јакну, неодлучно, јер ајде наредне недеље ћу моћи да бирам. Грег само извади 20$. Изгледа да смо његов велики друштвени оглед. Или је социјални инжењеринг његов хоби. Оно, радили смо то ми њему прошлог децембра.
У Дисију се налазимо са Питом, враћамо комби, препакујемо ствари у два аутомобила и правац Еберг. Пит тера Сатурна, што је спортски купе са пластичном шкољком... ето, оставио сам трабанта и прешао у други пластиканер. Код њега бар може да се пуши... али и пичи статички електрицитет кад изађеш. Има аутоматске појасеве, како седнеш и затвориш врата, тако онај крај што је у рагастову отклизи кроз шину око врата, крајњи положај негде око кваке.
Последњих пола сата вожње смо скроз зомби. Од уласка у Еберг до хотела сам се будио десет пута, а нема три километра (и ноћу су сви семафори на зеленом, што сам после укапирао). Добијамо две собе. То је омањи хотел наспрам Зирове зграде. Овај дан је трајао 30 сати и још штогод приде - од чега смо били будни 27. Све то време сам носио оне ципеле што ми је њен теча купио пре девет година за оне сватове. И носио сам их још неколико година, кад нисам носио сандале.