13-X-2018.
Чули смо тужну вест, да Милан купује јаја. То је као да је Сремац у дућану купио вина, греота. Те је сковала план, који смо данас и извели. Прво смо му однели јаја (успешно, чак смо успели и да га пробудимо преко телефона), онда на Сурчин (нашом приватном путањом усавршеном јуна) па онда, помало заобилазно, изашли на обилазницу преко остружничког моста.
У Бртогу смо отишли право на гробље. Где сам био пре 45 година кад је деда умро, а као сећам се и где је сахрањен. Нашли смо и гроб моје бабе (не његове друге жене, тетка Јањине кеве). И три стећка су пренета ту, подигнута мом прадеди и двојици браће му, сви изгинули у ратовима (1913., 1915., 1916.). Стећак се диже кад нема гроба. Нашао дединог брата, жену му и сина, чак и (ваљда) бабину сестру, ал' то већ нисам снимио јер је еос70 остао без струје. нокла је цркла касније, после ручка (на истом месту, за ручак се не ослањам на родбину, нити бих их извео). Имао сам таман толико струје у њој да се најавим теча Кићи.
Навозао сам се, као и увек, док сам га нашао. Нема назива улица (мада се као сећам да сам за његову баш видео, али по оној киши нисам знао колико је од центра). Па сам прошао туда двапут, тамо амо, и у другом проласку стао код неког ауто сервиса на паркинг, да питам. Каже тип „следећа десно, 20м одавде“. Одемо тако и није. Две бабе седе под дрветом, кажу да смо прошишали, претходну је требало. Ааа то је онај мислио „следећа, 20м од моје шамлице, а моја авлија је широка 40“, а могао је да каже „одмах из моје ограде узбрдо“. Наравно, на главној улици је скретање двапут улево чиста лутрија, скоро немогуће, треба живаца колико је дугачка улица. Ал стигли смо некако.
Нисмо имали много шта да причамо. Под један, не чује најбоље, мада није ни упола глув ко што је ћале био. Друго, засипа нас ентропијом чим споменемо ћерке му. Видели смо Аницу случајно пре шест година, ал' од наших сватова досад смо их обе видели по једном ил ниједном. Оно двапут кад је ћале договорио да ме чекају (кад сам оно пратио Форда на аеродром а њима носио балон вина, и оно 2005. кад сам продужавао визу) намерно нису биле тамо, нису одговарале на позиве. А сад им се ближи пензија... Овог пута, изговор је био да су јако заузете, газде, знаш какви су приватници, терају их да раде и суботом. Ма, заболе ме још откад, причај шта хоћеш.
До куће стигли без фрке. Потрошили смо посете Бртогу за ову деценију, стварно нам се више не иде. У ствари виђамо ћалетову генерацију, њихова деца нас ни не зову. Дакле, ођеб.
Спомиње се: 16-X-1973., Алан Робин (Форд), Аница Тасић (Аница), Бртог, еос70, Милан Настић, нокла, тетка Јања, теча Кића, на енглеском