У недељу, 14. ћале у Бртогу на слави. Деда, чујем, једва креше упаљач.
Кева и ја фарбамо ствари - онај балон за лустер, сточић (наранџасто), ал' сточић нешто не прима боју, већ је лакиран. Таман једном премазао, кад ево ње. Дала ми нову адресу и показала на мапи где је то. Каже не пушта је кева у Сомбор. Бар смо провели неколико сати на топлом. Онда је отпратим на бус, ухвати карту тек за 20:00, имамо сат ипо форе. Сели негде, јели кокице, причали. Скида се "Исус Христ суперстар" са репертоара Атељеа, јер негде неки субнор пизди, на основу наслова, ни не знају о чему се ради, него зајеби то дај нешто о партизанима. Који нису заслужили такав поступак, ал' де објасни будалама. Да сам ја био тако нешто, гледао бих да останем жив па да јебем кеву таквим наследницима ако одбију да смишљају нешто ново него све понављају оно моје. И још мало о школи и зашто Слађа више не долази код мене.
У понедељак у школи обзнањују кућни ред, забрањује се свашта, нарочито уношење алкохола, дувана и експлозива (!). За ово последње знамо како је ушло - НМН хтео да прави музеј некакав или да бар опреми кабинет, па пустио глас да скупља такве ствари, а Јолпаз донео неку ручну бомбу са тавана, ваљда празну или без каписле, што би прошло незапажено да његов матори није на родитељском питао је ли то нормално да ђаци носе бомбе у школу (дакле одмах свршени глагол постаје несвршен, трајни, није било једном него је редовна појава, те множина и множина). Док објасниш... стигне у кућни ред. Забрањује се још шурнаест ствари, лак за косу накит шминка. Уводи се дежурни код улаза. Лагана диктатура.
Јутрос је умро деда. Рак панкреаса или лечење ракијом, приде стара рана кад га је шутнуо коњ и наломио му се ребара, приде... ма све. Ћале и ја смо били у Бртогу још два дана. Триста обичаја, сви знају да је бесмислено али их се ипак држе. Отворен ковчег. Тада сам записао да "тело ужасно изгледа", ваљда што сам онда први пут видео мртваца. И оно са новчићима на очним капцима сам мислио да је некакав обичај, ал' то је да остану затворени. Био сам међу четворицом (или шесторицом) који су изнели ковчег до кола. До гробља има добра два километра, све полако пешке, цела колона. Првих двеста метара главним путем, направила се гужва али сви поштују погребну поворку. Нико ни не труби.
У петак, 19., у школи онако, без везе. Уметник испоспуштао Оли Боју а после из разговора с њом укапирам да она уопште не схвата ни да јој је нешто спустио, баш је плитка. Чекала ме после часова, па смо навратили до ДЦ-99 да видимо шта ће бити са тем Сомбором. Није јој се ишло до мене, није знала како са ожалошћеном породицом, али се свело само на то да смо је натерали да вечера са мном. Мало се љутила и све ме нешто штипкала као за казну. Па онда као мора да иде, ал' ћале каже ма седи одвешћу те ја. Остала до пола десет, па смо је одвезли до Гроша, где је свратила да се договори опет нешто око тог дискаћа. Код куће ме чекало њено писмо о томе како су се срели са својим првим лешом.
У суботу смо тако били у тем Сомбору на фестивалу, нагледали се филмова, било занимљивих ствари. Мика Путник и даље нешто као обећава, само учити учити учити а онда ако упаднем на академију, одатле има да иде само.
У недељу смо ћале и ја фарбали врата од гараже, велика четворокрилна, и мој балон за лустер. Тачно у 16:00 сам се нацртао на станици. Начекао сам се. Појавила се у нечем црвеном, баш је дивно изгледала, а таман сам се питао како би јој стајала црвена. Боза и баклава код Прлеског, па према реци, ухвати нас киша. Имала је кишобран, срећом. Стајали испод сдк пола сата док није стала. Преслишавала се анатомије на мени, бројала ми мишиће на рамену. Испратио је на бус, и по највећем пљуску у длаку стигао на свој.
(много касније, 13-X-2018., смо покушали да нађемо гроб, углавном да проверимо шта је теча Кића урадио са оних 40000 што сам му послао док је ћале умирао, и није ишло, гробље се утростручило, дрвеће порасло. Нашли смо остале, деду не.)