10-XI-2018.
Дошли нам Лена и Милан на ручак. Ја сам мало каснио, јер сам био на сахрани, отац веће Милице је умро са 92 године, лепа старост. Било нас је доста али углавном њено друштво (или мужево), генерацију је увелико надживео. Од наших углавном све исти (Јасмина са мужем, Бајло, Драгана али и Милица са мужем - пајкан у пензији, јебига, цела Ружа је почела као мурија и војска, понекад ухватило и наредну генерацију). Рајка је дошла обашка (а и јесу биле нераздвојне још од основне), још млађа него пре. Док сам се враћао до кола, једна мала, неодређених година, хода уз мене и све ме гледа онако „ај погоди ко сам“, што је онда и рекла, а глас ми је био довољан. Госпођа Ечијева. Сва слатка итд, добро изгледа... али ништа нисам питао (чак ни за ћерку, мада се сећам и како се зове и да је једном била нешто релативно озбиљно болесна), јер је једна од шачице људи које знам а с којима не бих да будем виђен. Она је шеф пореског у општини, потписује све те папире, облатила се системом још деведесетих. Била је у Слобиним (тј Кертесовим) инспекцијским бригадама, које су слали да олеше дућане и мала предузећа, никад у свом крају но бар 150км даље, да им нађу било шта. Носили су списак фирми и уз сваку износ који треба измусти. Добијали су по 10000 марака за сваку такву недељу, што је више него тадашња вредност моје фирме. Колико се тада пара испумпало, нико не зна.
Кад сам стигао, уз врата су била нова стерео колица, а супа још увек топла. Класични недељски ручак какав правимо кад год можемо (тј кад имамо коме, храна је ретко кад била проблем) - супа, карађорђева шницла и нешто натур шницли од остатака, руска салата.
Лена најзад почела да ради за ту рају у Франкфурту. Он је почео још октобра, а она је паузирала док је била код Нине.
После ручка смо монтирали теве. Нина и ја смо га прекјуче купили са све носачем, па смо га сад Милан и ја монтирали на зид, док су баба и Лена одвеле Санду и Линду у пробну вожњу. Нама је ишло прилично глатко, истина рупе нису ушле у зид баш право, али носач ионако може за толико да се подеси. Онда смо монтирали и малу полицу (направили смо је нас двоје) и онда под њу пришрафили разводник.
Најзад су Раја и Виолета могли да закаче своје ПС4 контролере и Нинтендо Свичеве и играју се шта хоће. Ради и Нетфликс.
Пре и после овог је Виолета упорно играла неки „Гача студио“, у ком пресвлачи и преобликује ликове за истоимену игру. Не знам колико се тога играла, али студио јој је био омиљен (и фраза „...је мој омиљени“ је била омиљена). Као и све сличне игре, и ова има неку јефтину музику, само клавир или нешто тако, понавља исто туце тактова до у недоглед. Нервирало ме месецима.
Гледала је она и музичке видоје, и запањило ме колико је то солидан поп - добро, много аутотјуна, много понављања (можда по шеснаест тактова), али у збиру није онолико лоше колико сам се прибојавао. Али позадинску музику и не рачуна у музику, ко зна да ли је и примећује, али мене нервира бескрајно. Трајала је бар годину, а онда је прешла на нешто друго.
Спомиње се: Виолета, Драгана Витас, Ендре Фелбаб (Ечи), Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Милица Ерцешки, Милица Зубатовић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Рајка Чајканић, Рју (Раја), Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), на енглеском