Други део ливења темеља (аха, није баш како сам записао за први део). Исто се не сећам ко је све био, осим Маћија, узмимо да су исти, плус један мајстор.
Нисмо имали ништа осим једне лопате, морали смо скоро све да позајмимо. Донео сам буре за воду, отишао до друге улице да прођем кроз авлију будућег комшије да дођем до његове пумпе за воду, да напуним буре. Набио сам штогод мишића ове две суботе. Неколико година касније, тај ће продати ближу трећину (не половину, како је нормално) плаца Фаику, који све до 2014. није направио никакву ограду. Могли смо да пумпамо воде колико нам треба.
У неком тренутку (отприлике метар од места где ми је десни монитор док ово пишем) се десила мистерија мистрије: нестала је. Мајстор се освртао на све стране, гледао да му није неко здипио из зезања, и онда се присетио где ју је последњи пут видео. Кренуо да гњура шакама кроз последња колица бетона изрученог у темељ, и ископао је. Мистрија нађена, мистерија решена.
На крају, упркос свим импровизацијама и што смо једва имали довољно дасака, завршили смо и испало је добро. Један део је остао недовршен, крај тог унутрашњег зида, за можда четири мешалице је фалило дасака. За толико нисам сазивао мобу, него смо то ћале и ми сами урадили два-три дана касније. Време је, срећом, послужило, једна од оних година са три михољска лета.