За време заједничког родитељског (што је била реткост), Звојша је, као меру за побољшање успеха и осталог, предложио да измешамо распоред седења, да дечаци седе са девојчицама па ће се културније понашати у женском друштву. Један би направио нови распоред.
На хоризонту од изгледних кандидаткиња ми се појавила нова, Оли Бој. Срели смо се на игранци за 29. а можда смо и плесали.
(од чега, наравно, ништа, али је она тамо 2014. уобразила да ме то држало много дуже него што јесте)
Деветог, касно поподне, скоро се хватао мрак, чуо сам мјаукање негде иза куће. Улични бунар, не копан него бушен, 125м, трећа вода, а механизам пумпе је био у бункеру испод бетонске плоче. Неко је тамо убацио мачиће, тј оставио их на капку али није баш лежао како треба па је једно упало. Спасао сам сво троје. Однео кући, што се мојима никако није свидело. Ал' ето, добро дело, ајд да их бар задржим. Нисам имао маче од шездеспете. Оног црног сам звао Черњик, по оном чешком политичару што је макнут са Дубчеком и Свободом пре три месеца.
Нисмо се добро провели, јер се један осрао поврх бакине дуње. Има да остану ван куће, ено им двориште и шупа. Важи.
У ствари није било баш тако, црног сам покупио касније, а од првих троје је остао један - један нестао, други угинуо 17. фебруара. Тај што је остао је био блаженко.