У петак, 26. смо отишли до Петерхида и испекли последњу кајсију за ову сезону, испало у збиру одлично. Понестаје нам балона, морао сам нешто да прелијем из већих у мање да направим места за наредни тутифрути.
Кад смо се вратили, нервирало ме практично све. Кад је Раја почео да пушта рекламе на свом таблету за време ручка, нисам хтео да праснем у дерњаву (мало је тога у кући забрањено, али на том јако кратком списку су пропаганда и реклама при самом врху), Нина ме назвала, у слабо прикривеној алузији, пасивно-агресивним. Што ме тек распиздило, јер је то више дијагноза него оптужба, од тога нема одбране, штогод да урадиш може да се протумачи као потврда. Па сам изашао у авлију да се мало дурим и издувам, пушио подоста, седео тек тако. Чак сам тражио од Виолете да ме загрли, као што она тражи кад се осећа усрано.
Још горе, Драган је звао поподне. Лоша вест је да су Силвији нашли „уопштени тумор костију“. Тренутно се пати са тешким затвором, што ће рећи да је кљукају опијатима. Ако се опорави, биће дрогош. Јеботе.
У суботу поподне, дошла Лена са другарицом, једна од њених пет Ребека које је накупиле од првог средње (наш шести основне) до краја високе (наша средња). Ова је математичарка, предаје. Заједнички им је штогод гички хумор (где се на игру речима не гледа с висока), чак штогод и личе, а обукле су се скоро исто. Провела је дан са нама. Ручали добро, заклали лубеницу, после у град и наравно код Прлеског. Увече наручили две велике пице из „Наполија“... све прошло како треба.