Да бих провео код куће дан више, враћам се авионом, преко Задра. Понео резерву дувана и флашу вотке, плус Практику и блиц. Авион, нажалост, полеће рано ујутро, па смо она, ћале и ја зором на аеродрому. Још је мрак.
Нисам толико луд да се прерано враћам у касарну, радије ћу да цуњам цео дан по Задру - да шврљам познатим улицама. Није ми пало на ум да скокнем до Борика, вероватно би ме успут спазила војна мурија, и мада нисам ништа прекршио, вероватно би нашли разлога да ме кецају, например боцу у торби, и бар би ми покварили дан.
Нађем место да једем, седим на кеју читам Сириус, најновији, гуштеришем се. Две ми се клинке придруже на клупи, отприлике средњошколке, мештанке наравно, нема туриста децембра. Зачикавам их да погоде одакле је мој дуван, немају појма. Вадим кесу, пише "творница духана Задар" - нису ни знале да то постоји. Оду оне, седне неки чича да ми прави друштво, неки Рудолф Грандић. Презиме мало чудно, али вади личњака - а на фотци носи шешир. То никад нисам видео, ни пре ни после. Како вам је то успело? Неће да каже, али се види да је задовољан постигнутим ефектом.
Касније поподне се дохватим и тог аутобуса, иста она станица где смо се искрцали 1965. Мало офуцанија, и нема више ни стјуардеса какве смо онда имали, ах.
Стижем у Шибеник у сумрак, клопнем нешто на брзину и можда дунем пиво, па полако низ пругу. Не тротоаром у улици изнад пруге, тамо патролира војна. Стижем и поздрављам момке флашом. Недеља је, никог нема, само дежурни. Свако добије по цуг два, јер сам строго пазио да извадим флашу кад су сви ту, па нико не добије превише, и спавањац.
Сутрадан, Елвир нашао боцу... остатке, вероватно последња два деци, су добили ови из млађе класе, октобарци, и нису се сетили да баце боцу у ђубре. Држи нам говоранцију о одговорности и шта ако непријатељ сазна и сутра осване чланак у Коријере де ла сера. И онда његов метод да се дође до истине, пита сваког од нас да ли је донео боцу. А, то хоћеш? "Друже поручниче, шта? Наравно да нисам!", гледам га право у очи, тело у ставу мирно, јасно и гласно. Јер јесам, али да је било до мене ти је никад не би ни видео. Кад радиш нешто што не треба, ради га како треба...
Тих дана је Дудек одвалио „како је лијепо ово дрво... нити једног листа нема“. Јер нам је већ био пун чишћења.