18-XII-1981.
Отприлике ових дана.
Иако смо на мору где је увек топлије, јок, разлика је само у томе што кући уме да буде и -18 а овде само -7, хладно је обоје. Обично би неко хтео да проветри спаваону (не спаваоницу), али би био одмах надгласан гласним аргументом да "од смрада нико није умро, ал' од зимоће јесте". Но, и овог месеца, као и претходна два, мој вод цепа стражу, јер Елвир и његова банда морона још нису успели да организују гађање за октобарску. А овамо треба да вежбамо телеграфију јер полажемо идуће недеље. Те успевамо да се извучемо од страже ту и тамо, не много.
Тако сам једну ноћ био ПДО, помоћник дежурног официра, што ће рећи да му правим друштво до поноћи, а онда он спава а ја дежурам (слично као ПДЧ, с тим што је дежурни чете обично десетар или млађи водник, био сам и то једном). Да сам нешто дежурао баш и нисам, наредио ми да седим ту са њим и гледам теве. Послао ме само једном напоље, са у метар прецизним упутствима, где да украдем канту угља да се грејемо (из морнаричког вешераја, на брежуљку изнад спаваоне).
Кад сам донео тај угаљ, он је држао пушчани метак на телевизору, лежао подупрт уза зид на кревету, и зурио у тај метак. Каже да му не ради вечерас. Има дана кад телекинезом успе да обори метак са телевизора.
Кад смо код тајанствених сила, једном смо у малој спаваоници стражаре расправљали о тим стварима (инжењер Ђ. иначе у морнарици, код нас на обуци), и колико да докажем да нема тајанствених моћи, само насумице и вероватноће, бацим пет кинти. Ето видиш да је насумично и скоро немогуће поновити, рекао сам кад је пало свих пет на главу. И да докажем, бацим опет свих пет на главу.
У ствари, није ми први пут. Прошле године, у Перлезу, у једном одељењу их је било тачно 32 - идеално дељиво са два, пет пута. Па сам прозивао бацајући кинту пет пута. И десило се да двапут на истом часу прозовем ђаке из прве клупе скроз до врата - до њега се долазило кад падне пет глава.
Једног дана сам паузирао са стражом, послало ме у „команду стана“ (шта војска уради од обичних речи, још увек уме да ме изненади ту и тамо) - да будем заменик дежурног официра нечега - гарнизона, града, чега год. Није ме изненадио сусрет са вишим чиновима - официр је био некакав мајор или поручник бојног брода или тако нешто - него стандард. Војска би требало да свима пружа исти смештај, ал' јок, ово је било много боље. Прво, соба је била велика. Друго, топла. И некако је деловала чистија, иако је све од истих елемената - војнички кревет (истина, без горњег), чисти чаршави (били су и наши чисти, али није исти осећај) и изнад свега тишина. Ни мува да прозуји.
Легао сам око 21:00 а он ме пробудио у поноћ, да преузмем. Након преко 400 сати на стражи, добро сам увежбао да спавам кад стигнем. Посао ми је био да будем будан уз телефон. Ако зову због нечег важног, да пробудим официра и готово. Нема проблема, нико није звао. Ухватио сам своја три сата сна. Само сам се трудио да не пушим превише током мојих шест сати, а онда сам сишао доле у касарну, доручковао и спавао до ручка. Штета што је била субота, па нисам ништа пропустио.
Команда је била у овој згради, изнад наших учионица. Ту је у ствари било нешто цивилизације између. На слици, педагошким редом (од ближег ка даљем) је прво наш сто за чишћење пушака, ака тезга. Било их је две-три, једну сам у ствари и употребио као статив за овај снимак. Те даске никад нису фарбане, нити им треба, увек на њих накапље довољно уља за пушке.
Онда ђубриште. Око њега су бачене кутије од СДО (сувог дневног оброка, добијали једном месечно). У њему је била обично једна конзерва нечега (обично нареска, некад топљеног сира, никад паштете), једна плочица нечег енергетског, што је било углавном сушено воће, смоква и можда шљива и грожђе (укус смокве надбије све остало па не знаш), неки комад тврдог двопека, 25г путера, 25г мармеладе или џема, кесица инстант чаја, кесица инстант кафе, и две гориве таблете са ваљда неким алкохолом. Добијало се приде и пола векне хлеба. Наравно да добар део тога никад није утрошен, јер је било доста маминих маза које ни у бунилу не би појеле овчији месни нарезак, него би радије отишле у кантину и узели наполитанке или еуроркрем блок. Тих је вишкова увек стизало некако до стражаре, најео сам се тог нареска онолико.
Даље, између дрвећа, пролази пруга и струја. То је најмање чувана страна касарне. Иза оних туја пролази та пруга, виде се и бандере и жице уз њу. Бетонски зид испод тога већ припада касарни, а зидићи испод њега су ограда око ђубришта.
Ту је била прислоњена гомила старих бојлера, и лако се могло преко њих попети скоро до врха зида, а с друге стране је тло на мање од метра. Ко је хтео да шмугне, ишао је туда, бар двојица из мог вода и јесу. Једног су, истина, ухватили па је заглавио пар дана ћузе и био премештен у неку пешадијску недођију. Ал' је бар провео викенд код својих у Книну, није то далеко.
Ти бојлери... било је ту још разног другог крша, у згради лево од ђубришта је била некаква радионица, као нека занатлијска јединица, где скоро никад никог није било, само би се понекад појавила двојица-тројица, ушли би или изашли. Не сећам се да сам икад видео да се ту нешто ради.
Ово сам снимио ноћу, без месечине. Само градска светла одбијена од облака.
Спомиње се: дежурни, Елвир Поздер, паштета, на енглеском