24-II-1978.
Москва, трећи дан. Зезали се по хотелу, још трговали. Практику сам држао у торбици о рамену, коју је ћале купио још 1958. Била је здрава и читава, али мала, па кад смо у хотелском ресторану после доручка купили кило вотке, преврнуло се и флаша се разбила. А била је релативно скупа, али би трајало сатима да нађемо у дућану, време је скупље. Келнерица, згодна и штогод дивља, каже "у миња чорније глаза" (урокљиве су ми очи), тј урекла ми торбицу. Сумњам да је то и била права вотка, мора да је нешто крштено за туристе. Па сам извукао упаљач, онај мали узани бордо метални комад, са уграђеним слабим местом између точкића за плин и вентила, где је ускоро и пукао, одврнуо плин и запалио бару на мермеру. Било је нешто пламена, таман колико се очекује од 50%. Купили смо другу.
Отишли ипак у пакету с овцама, да видимо Лењинов маузолеј, Црвени трг, царски топ и царско звоно. Чекали смо дуго али не колико и остали. Ови из туризма знају нас југиће, не трпимо чекање у реду. Ако је преко 20 минута, група се разиђе и остане пет лудака који баш хоће да виде, јебе се осталима. Па су нас усмерили ка много краћој колони.
Пошто смо распродали скоро све што смо хтели, почели смо да помажемо колегиницама. Ове смо срели на улици, таман су се враћале из посете, а ми са обиласка Црвеног трга, где смо у некој уличици нашли сајџијску радњу и купили по џепни сат са ланцем. Момак у радњи је чак метнуо направу под осцилоскоп и тако је подешавао да буде тачна. Е сад, колико ће остати тачна, друго је питање. [После се испоставило да се то брзо раздеси, није то баш нека врхунска механика, а и шта бисмо за 25 рубаља, ал' није много ни грешило, можда два минута недељно.]
Једна од колегиница има другарицу овде... Договор је био да дођу пред хотел па да их оне уведу. Домаћи не смеју да уђу у хотел за странце, ал' ако говориш страни језик док улазиш... шта ко зна, не проверавају баш сваког. Само је најебао кога ухвате. Зато хотелско особље има маржу од око 100%, јер ризикују док износе робу из хотела. Пре и после ником ништа.
(колегиница десно је та са другарицом овде; малу до ње ћу срести опет тек 07-IX-1999. у Пешти, а велике се ни не сећам, мора да је са претходне године, десетак њих је ишло с нама)
Сећам се двојице Дагестанаца, пицнутих и у елегантним сакоима, како вршљају по стварима и слажу, шта су већ одабрали, у своје актен ташне. Добро је ишло, нисмо распродали баш све, али смо добро удали то што јесмо. Четири лонгплејке што сам понео (Нектар, Харисонов "Материјални свет", четврти БС&Т, и старо Пегепеово издање "Цевастих звона", јер сад имам квадро које никад нећу чути тако) су отишле другим каналом, то је колегиницина другарица довела другара с парама. Отишле плоче по 25 рубаља, а нормална плата је била 120.
Излазећи с парама сам само замислио којом брзином ће лифт да се сјури са 17. на 3. спрат, и појурио сам назад у њихову собу, срећом врата још отворена. Душу сам повратио, ко зна колико смо синоћ попили.
Спомиње се: 03-IX-1984., 07-IX-1999., југо, практика, на енглеском