Вероватно дан кад се запослила као санитарни инспектор [не, то је било наредне године]. (... 179 речи...)
И тако, санитарна. (... 10 речи...) У комшилуку, одмах иза Софије Летин, је живела Чаргина прва (и већ бивша) жена, удала се ту за једног електричара, 54. годиште, кога сам знао од пре, повремено смо се играли као клинци, звали га Жути јер је био риђ... Е, она је у ствари свастика др. Невеновог, који је тада био шеф инспекције, па је преко ње стигао абер да примају. (... 14 речи...) Жути је, иначе, десетак година касније нешто пострадао од струјног удара негде на бандери. Пензионисао се из места, није више био за посао, али му није потрајало, умро је за неколико месеци. Та баш није имала среће са мужевима. А штета, баш је једна мила и пријатна особа, да је пожелиш за комшију.
Временом сам упознао понешто друштва из инспекције, ал' сам их знао више по њеним причама него из виђења, а да сам нешто навраћао тамо, баш и нисам. Можда бих пар пута дошао по њу кад је требало негде да идемо одмах после посла, па бих проћаскао док она заврши шта има.
Запамтио сам у ствари троје. Пре свега Властимира, и то не по добру. Љига, вероватно удбаш, завршио вишу инспекторску (тј медицинску ал тај смер) и некако сматрао да он више зна од лекара. Намештао је зврчке коме је стизао, а од прописа које спроводи је знао оно о висини. После је сместио шефици (постављеној кад је др. Невенов отишао у приватнике) нешто па је она смењена и најурена. Њему су интерно признали факултет, па је, уз минули рад, зарађивао више него прави лекари, што је трајало док је инспекција била у надлежности покрајине. Кад је инспекција организацијски премештена у републичко министарство здравља (в. 02-V-1992.), цврц. Но, успео је и да једно време буде шеф.
Друго је госпођа М.Ч., Личанка, удата у клан Честића, мати оне двојице близанаца, од којих се један оженио једном од сестара Сметовачки (спомиње се то још 21-I-1973.), дакле од павлаке павлака. Могуће да је била добра у души, али се то тада још није видело, превише је избијало то што живе на буџином булевару и имају стандард изнад нормале. (... 40 речи...)
Трећи је Б., лик кога сам можда видео једном или ниједном, али сам га чуо неколико пута, као већ старца, јер се јавља једном годишње да се изразговара са колегиницом. Он је легенда по томе како је завршио средњу школу са четири џака пасуља - толико је отац могао да му спреми, по џак годишње, да се прехрани док је на школовању. Газдарица би му то спремала, и он је заиста на томе живео све то време. Много касније се пронашла још једна веза... 06-VIII-2019..
А и то кад бих свраћао, касније кад су се преселили у дворишну зграду над пијацом, више сам се сретао са колегама из просветне инспекције, која је била на спрату изнад њих. Ту сам сретао и свог бившег директора, и Мару Страхињић, касније можда једном и Закета (он инспектор, е свашта).
На послу сам био смислио фору како да разреду не окрећем леђа. Тј можда сам то смислио још прошле године, ко ће се тога сетити. Елем, табле су биле широке преко целог зида, машинска захтева доста цртања. За толико имам мање да бришем, или да ређе позивам редара да изводи своју тачку и забавља разред, али је зајебан тај скроз леви крај табле у ћошку до прозора, јер морам да им окренем леђа док пишем, а онда крене граја. Е па баш и не морам - сетио сам се да сам оно 1976. вежбао да пишем левом руком, кад сам схватио да бих нагло постао неписмен да ми се нешто деси са десном, нпр гипс. Узмем креду у леву, и испадне још лакше него оловком, и не много ружније него десном. Посебно добар ефекат је био што је то било схваћено као трик и привлачило пажњу („види како профа пише левом!“), тим боље.
Догађало ми се да два-три-пет минута пре краја часа немам више шта да радим. Време сам проверавао оним сатом што сам узео у Москви (24-II-1978.), што је дискретно и могу да изведем окренут табли, што је једна од две ствари које сам запамтио из методике (друга је „немојте викати, треба гутати креду 40 година“). И онда им или испричам неки виц, или ако баш не могу да се сетим или је остао само минут, извадим кесу (касније тозну) и кренем да завијам цигарету. Јесте забрањено пушење у учионици (осим за време поправног), ал' о завијању нигде ништа не пише. Након неколико месеци тога, приметим да неко у задњој клупи пружа руку ка суседу из средњег реда, и добија паре. Објаснили су ми да су се кладили да ли ћу да завијем за мање од 20 секунди. И то већ који пут.