07-IX-1999.
Коначно до амбасаде. Поприлична гужва у парку преко пута, углавном из Србије (тј тачније СРЈ). Срео сам колегиницу с факса, њен муж је микробиолог и добија исто Х-1Б. Гужва је непотребна, јер је и овако и онако на заказивање, а нису делили бројеве него је неко са врата прозивао, по троје-четворо. Ушли смо за сат и нешто. Лена је морала да остане напољу (правила, правила), али јој је Грег правио друштво. После смо чули да он нема ама никаквог искуства с децом, а њој је било досадно, нису имали заједнички језик (знала је можда 20 речи енглеског), и шутнула га је у цеваницу два-три пута. Бар је направио добрих снимака.
У амбасади, први блиски сусрет са америчком бирократијом. Добили смо 4-5 страна образаца свако да попунимо, најбоље што умемо, ту и тамо нагађајући. Имали смо у рукама одобрење за визу (примерак што је Грег донео) и то је једино битно. Све смо предали за мање од сата, и би нам речено да дођемо у 16:00 да подигнемо визе.
Отишли смо негде на пицу - изем ти националну кујну - и Лена се лепо забављала са рибицама у акваријуму. Онда смо отишли и подигли визе.
Грег је морао да иде, полеће увече из Беча, прво мора да стигне на воз, па смо скокнули до хотела, он се спаковао и нестао. „Видимо се с оне стране“ као фраза можда и има више значења, кога брига, било је изречено. У радњи близу амбасаде смо купили 40 сендвича, по 4 од сваке сорте што нам се свидело. Добили смо зглавне кутије и понели их. Нешто смо појели ту у парку, колико да пробамо, а остатак, након дуже шетње по граду, однели у собу и то нам је била вечера, јебеш ресторане. Има по Мађарској одличних места за клопу, ал' не у близини хотела у Будиму. Она се преселила у моју собу, пошто је сад друга страна великог кревета празна. После сам открио да то није један велики душек него два обична, кад ми је колено упало између.
Спомиње се: 24-II-1978., 05-X-2023., Грег Рубентал, Јелена Средљевић (Лена), на енглеском