24-I-2020.
Цео дан чачкао Бјо, још да се лицне и пицне ту и тамо, пре него што то пребацим у нов пројекат за Герија.
Увече смо отишли таксијем до Житног трга, с овог краја главне улице. Измењали смо неколико порука са Биљом и утаначили да крене ка пешачком мосту (смештена негде око Гимназијске). Испало савршено, срели смо се на сред моста. На босу ногу је назула апостолке, а температура је била тик изнад нуле (ненормално топло, дакле). Посећивала је кеву двапут дневно, ишла свуда пешке и нажуљала се од чизама. Аха, оће то од америчког начина живота, заборавиш да елегантно ходаш. Купила је неку саксију цвећа и Ферерове чоколадне куглице и носила то до Леснине у једној руци, а мени рекла да јој навучем рукав преко шаке на другој да се згреје. На пола пута мењала руку.
Кад смо стигли код Драгане, Борче је већ био тамо. Изненађење је било комплетно, није ни у бунилу очекивала Биљу.
Цео минут смо покушавали да седимо на каучевима, ал' не иде. Никад нисам укапирао шта ми фали, ал' ми је увек боље у њеној кујни, па смо се одмах преместили. Понео сам боцу лањског тутифрутија да га пробамо. Попио сам једну, она га се држала цело вече, Борче је исто пробао, а Драгана и ја смо онда кренули са њеном кајсијом (не оном што сам јој дао прошли петак). На столу којекакво мезе (домаћа кобаја од „мојих Мађара, мора да су из Чурде, годинама већ пазарим код њих“, сир, гибаница и шта се већ затекло у фрижидеру), орашастог... ма пун сто.
Разговор је врлудао у непредвидљивим правцима. Чак је и моја драга успела да подметне равноземљашки клип у точкове, што је онда кренуло предвидљивим током. Одиграла је то раније, више пута; неочекивани ефекат је што су сви приметили како једно другом довршавамо реченице, како чудесно слично мислимо или се понашамо као добро подмазан уређај. Па јес, сви су они већ дуже удовци, мада Драгана формално није, фалила је та брачна форма, али ено држи слике које је њен драги од 20 година стажа насликао.
Ипак у кујну.
Споменули смо тако и Панту, за кога Драгана и Биља нису никад чуле, док смо ми остали знали стихове, песме, ама знали га лично и купили књигу од њега. Више пута се споменуло како „јесте да он фалшира на неким местима, али фалшира увек једнако и на истим местима где је и пре 40 година, то је код њега већ уметност“.
Онда су око 23:00 Драгана и Биља покушале да размене вајбер адресе. Што није ишло, јер је Биља офлајн, нечија доступна кућна мрежа захтева лозинку, отворене нема, а на њеној овдашњој сим картици нема интернета. Ту се здао цео конзилијум, јесте да имамо три програмера за столом, али Борче и ја никад нисмо користили вајбер; водио сам се аналогијом са скајпом, али наравно сва обавештења што апликација даје су различита, исте се ствари различито зову а које се зову исто значе нешто друго... Онда је дошло дотле да треба да се укуца Биљин број у Драганин телефон, ал' Биља се већ толико смејала да није могла да прочита више од две цифре пре него што прсне у смех. Док се смири и крене даље, један од телефона се замрачи. Снимио сам њен број са екрана своје нокле, па погледао увећано на екрану еоса 70, одатле издиктирао. Та фаза „сви се смејемо и ништа не успевамо да урадимо“ је трајала добрих 20 минута, мора да је и дуже, толико сам покрио фоткама. Колико пута па да их фоткам како бришу сузе из очију.
Попили смо доста али само је Драгана имала симптома (лаган неспоразум са тежом); колико год да јој фали на тежини, а вратила се на својих нормалних 50кг, ипак је она најлакша мета за то. У боци је понестало те кајсије па је отишла да долије; понестало нам је цигара па смо се гребали од ње, замало да и тог нестане.
Коначно смо се разишли око 1:30, узели такси, оставили Биљу на житном тргу па кући. А онда један тутифрути за спавање. Ово је био други френдз парти.
Спомиње се: 18-VIII-2021., Биљана Лајковић (Биља), Бјо, Гери Брендивајн, Драгана Витас, еос70, Леснина, Малиша Борковски (Борче), Ненад Пантић (Панта), нокла, френдз парти, Чурда, на енглеском