18-VIII-2021.
Петнаестог претопло, чак су се и мачићи испоизвртали по авлији. Борче јавља да му је породица измислила распоред све до уторка, сваки дан има неког или иде некуд, па се нећемо састати 16.
Шеснаестог, 7,5 литара тутифрутија на 52% (тако ишло, шта да му радим), углавном шљива јабука крушка.
Лена и Милан се јавили са пута, кренули су опет у Истру. Две недеље овог пута. Медени полумесец.
Седамнаестог, ишли нешто у Петерхид, радуцкао сам нешто и мало косио. Дохватио најзад ашов и колица да се бар мало макнем од нуле, где сам већ стао са раскрчивањем некадашње гомиле сламе, на коју су мајстори набацали којекаквог ђубрета, којег никако да се отарасим. Брзо зарасте у коров, а зајебано је да се коси јер има много сисал везива, којим су биле везане бале. Однели смо и два Сивина мачета. Оно здраво је одмах збрисало, оно крмељиво је остало да нам прави друштво.
Осамнаестог Нина нашла муштерију за рибице, јер су се намножиле баш - управо истог типа код ког је узела акваријум. Цео дан сам се мувао по авлији и прчкао око СФ прича, све чекајући да каже кад идемо - и испало је да смо отишли тек увече.
Деветнаестог сам је водио у Београд код зубара, да јој најзад скину те шине, затезаче и шта већ има. Е препородила се. Узели јој и отисак, па да сутрадан буде готова провидна пластична протеза која треба то да држи на месту бар месец, да се зуби устале на тим местима, јер су сад баш навикли да се шетају. Сео сам, по обичају, у кафић "Аркадије" и позабавио се телефонирањем. Прво сам звао Борчета да видимо за ту Гудурицу, да отприлике испланирамо. Каже не може, ћерка му иде на одмор тек 25. и тада је тек слободан. А па реко онда смо у понедељак код тебе, са чим се он из места сложио. Окренем Драгану да јој јавим промену плана, каже она је сад у Сокобањи са сестром и зетом, ал' дође кући у суботу-недељу, одговара и њој. Него каже сад долази Биља, кева јој нешто... што ће рећи или здраво болесна или умире или умрла, шта би већ могло да буде кад потеже чак из Бостона. И то на два дана... а кад тачно долази? Па баш сад, треба да слети око четири. Сад је пола пет... хм, еј, ја сам овде на пљуцомет до аеродрома, ај' јој пошаљи поруку на вибер вајбер или како се већ зове, да ти јави кад слеће, па ако се јави док смо још ту, није проблем да је покупимо. Што је, све скупа, трипер комбинација, ал' ништа нас не кошта да пробамо. Но, још пар позива тамо амо и ништа. Или Биља није укључила телефон, или нема пријем овде, или јој лет добро касни*.
Двадесетог смо ишли поново, само сат-два касније (после шпица!), да покупи ту провидну протезу, зове се ритејнер (дакле као адвокат кога плаћаш да буде при руци, јебо вас енгрпски) и одвратна је, један део иде под језик и нагони је да повраћа. Ал' смо бар стигли тамо и назад за три сата, нисам ни излазио из кола.
Двајспрвог преподне решим да најзад кренем да сређујем српске верзије својих СФ прича, и испостави се да већ од прве немам оригинал. Тј имао сам га некад давно, али се сачувала само верзија на ћирилици, и то по JUS I.B1.015 стандарду, којим смо се зајебавали тамо негде 1993-4. То никад није заживело, ал' сам неких пешес прича сачувао у том формату. Програм за конверзију је појела маца, на мрежи се тај формат спомиње на три-четири места и то само успут, нигде спецификације. Ал' док сам то тражио сетим се да је тај формат напросто узео велика слова азбучним редом и кренуо да их ређа од некле, а мала слова од неке друге некле, и да су обе биле неки округли бројеви, тј дељиви са бар 16 или 32. Дообро... знам које ту треба да је наслов, погледам мало у хексу и закључим да велика слова иду од 129, мала од 225. Напишем програмче и за пола сата исконвертујем свих шест текстова, од чега су три биле те скоро заборављене приче, а три безвезни синопсиси за ствари које никад нисам развио. Програмче је то претабавало у латиницу, а онда сам то, комад по комад, провлачио кроз Бјо, ту сам написао конвертер у ћирилицу, овог пута утф-8. Е сад то треба претабати у хтмл... имаћу разоноде до краја септембра.
Поподне кренемо на своју годишњу турнеју до каштела. Паркирамо Линду и Санду у седишта и кренемо да окрећемо педале - испод надвожњака, око Бека (где су сад Кинези), поред кафилерије (сад затворене - то је направљено осамдесетих и деценијама лепо радило, смрди последњих пар година јер нови власник штеди на којечему), па кроз стару индустријску зону, поред Луксола, Стила (кожарин канал још смрди на индустрију, не знам од чега још, можда Беохемија), па онда бициклистичком стазом уз нову индустријску зону, од чега неколико стотина метара наспрам будуће кинеске гумаре.
Било је добро, деца су се натрчала и наиграла. Нисмо сели у ресторан, тамо је била нечија журка са све тамбурашима. Нису били лоши, ал' није нам лежало, а и чему то у рано поподне. Она некако закључи да мора да су Јевреји, види све у белим кошуљама, нису сватови, нема младенаца, нико не пева, нико не игра, нико не прича у мобилни, а и фаце су им штогод... Хм, може бити. Прихватим па смо то разрађивали мало као малу теорију завере за једнократну употребу, те нам прошло време.
У повратку су девојке биле страшно сањиве, ал' су успеле да се одрже усправно. Мени је Санда главињала целим путем, и пар пута јој је и глава кренула ка корману, ал' издржала је некако до куће. А онда сам и ја прилегао, на тепих у њиховој соби. Избио ми је осигурач за пет секунди, обезнанио сам се на добрих пола сата. Кад сам сео за рачунар, видим стигао имејл од Биље још у 15:03. Одговорим јој, ал' све се нешто не разумемо - нема скајп са собом, има само вајбер на телефону (а ја немам, чега се после сетила, види 24-I-2020.), у којем пак нема овдашњи број, па немамо други начин за разговор сем имејла, што је 15 минута круг док њен и мој клијент провере има ли нових порука. Из три круга укачим да не знам где је тачно и да је већ касно да се сретнемо, па као ајд' штета за овај пут. Међутим, изађе она из купатила и пита је ли се јавила Биља, објасним шта и како, каже па дај не можемо је тако оставити, иди по њу. Па реко не знам где је, знам само да је одсела негде у центру, вероватно у Сарајлијиној... каже Нина да би можда било лакше да ископам телефон на мрежи. Ајд, стварно. Ал' оћеш, ово су преноћишта, значи појављују се на сто сајтова типа хотелс дот ком, где има сто информација - растојање до центра, има ли климу, како изгледају собе, дозвољено ли је пушење, ма сто кураца палаца само нема нигде телефона. Након четвртог сајта дигнемо руке и седнемо у кола, њој још мокра коса. Кренемо кроз Сарајлијину, нигде улаза. Тј има један ал више личи на улаз у гаражу, а и отвара се само на шифру, нема звонцета... ал' на огради паркинга плакат и на њему, најзад, телефон. Окренем, јави се глас, важи ево одма, сад ћу да је цимнем. Аха, утрефили смо из прве. Јави се ова два минута касније, каже сад ће она да сиђе, само није на тој локацији него у Гавриловићевој... хм, то је на 300м одавде, океј. Одемо тамо, и стварно ево ти ње, силази са спрата, опет у папучама... е неће се љубимо, је корона, него поздрав лакат у лакат. Оде она да се спреми па ћемо мало да се прошетамо. Појави се додатних пешес минута касније у неким патикама, ђон два броја већи од патике, а таман се и у боковима за толико проширила, но по осталим питањима је иста као прошли пут.
Кренемо ка граду, и кад смо избили на трг испред сдк, постави се очигледно питање на коју ћемо страну - лево преко моста па до кола, или десно ка главној улици. Питам је ли добила ракије да понесе прошли пут, каже није. "Онда идемо да пијемо" кажем и поведем улево. Нико се није бунио. Кад смо стигли, напуним једну од (... 2 речи...) боца тутифрутијем 2020.4, лепа мрка од маслиновог уља да понесе, и једну од тиквешког розеа за овде. Објасним да ово није тек тако обждеравање, него да нам је дошла у мобу, треба нам места у балону, па ето здруженим снагама празнимо.
Нисмо могли да седимо баш дуго, треба да се спакује а и превоз јој стиже у 8:00, дакле две ипо чашице. Нема још унучиће, ова старија има дечка ал' се нешто вуку, ова млађа ни то. Па јеси ли стигла да им објасниш оно са пчелама и цвећем? Мењала је посао пре годину-две, затворила фирму, каже да јој је мука да води фирму, нека неко други то ради, дај ти мени од девет до пет а онда после пет више не морам да мислим на посао. Мислио сам да она ради некакву финансијску математику, тј можда и ради, ал' кад је почела да ређа шта је све морала да учи, прошла јој цела година док је ушла у штос, то све програмерски алати - јава, јаваскрипт, контрола верзија... Друга вест је да већ годину дана не једе месо.
Девојке, укључујући и Виолету, су дивљале, осетиле да је у току журка и све три се трудиле да буду главне. Пало је и фоткање, и наравно да су нашле начина да се угнезде у кадар. Пробао сам да зовем Драгану да је мало укључимо у штимунг, ал' ништа.
Таксиста је мало залутао, "да, ја сам овде нов", не знајући како у нашој улици иду бројеви, морао сам поново да их зовем да му кажу да је отишао на погрешан крај улице.
Двајздругог ме пробудила Драгана, 10:20... добро сам се успавао. Каже били су на Бајагином концерту, нема шансе да чује телефон, а после већ било касно. Испричао сам јој целу синоћну комбинацију, ред је да зна кад је већ све кренуло од разговора с њом. Питам јел' се већ вратила, каже ево сад се враћам, пред Београдом смо. У јеботе па никаквог шума не чујем... мора да јој телефон добро сузбија околну буку.
После видим јавила се и Биља у поноћ, да се захвали на ракији (... 30 речи...).
Поподне опет нисмо знали чиме да заморимо клинке, па смо отишли бицикловима до града на још једну шетњу. Око 15-16 часова је још прилично пусто, и ова што продаје кокице испред Наме је тек дошла на посао. Ал' ајде, док смо обишли круг и сели код Прлеског, попунило се. А попунили смо и поподне, лепо су се замориле, прошао дан.
На водоторњу видим смртовнице, ај баш да видим знам ли кога. Кад оно С. из VIII2, онај пиздек што је вазда кварио журке или покушавао да се убаци, и после купио кафеног. Ето, надживех га. Нисам се растужио.
Увече причали са Гораном, срећан рођендан свима који славе**. Анита је опет слатка како већ иде, и опет се мало променила у лицу и опет јој добро стоји. Неша је спавао док смо причали, видели смо га само накратко.
Го прича како ју је Дражен удавио својим порукама, ништа не одговара што га је питала, само тера своје... мисли, о неким песницима, шта би он хтео да пише (а па што не пише?), како планира да се пензионише... А? Нема пет минута радног стажа, никад нигде ништа није радио, и сад са четрдесет и ситно хоће пензију? Или је мислио да уговор о издржавању за бабу треба да покрива и њега. Такви уговори се склопе са тим да ови има да је (их) хране и облаче док су живи, а онда наслеђују кућу. Ајде за бабу, она и не може дуго, али он је слабо офуцан, могло би да им преседне. Није ми јасно... Тако да смо пре спавања још једном претресали Рушкин случај и... и даље није јасно. Нема објашњења.
----
* испало је обратно, слетела је два сата пре тога, а и наручила превоз
** једна од ретких фраза из политичке коректуре коју одобравам је "срећан ... свима који славе", па онда могу да замишљам да се не односи на мене ако је неки верски датум. Наравно, често се користи и за зајебанцију. С тим што код нас може и да буде тачна, кад је двођендан...
Спомиње се: 16-V-2009., 24-I-2020., VIII2, Анита Џенифер Бергер (Анита), Биљана Лајковић (Биља), Бјо, Виолета, водоторањ, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Дражен, енгрпски, Јелена Средљевић (Лена), кафени, каштел, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Прлески, Ружица Бајин (Рушка), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сдк, СФ приче, трипер комбинација, на енглеском