јануар 1981.
Комби, са огибљењем за камионет. Осетиш сваку џомбу.
Да, могло је да се пуши у зборници.
Пошто сам био запослен привремено у 13. фебруару, нашао сам сталан посао у машинској, одмах иза угла, и прелазим тамо од полугодишта. Те сам довршавао чишћење - онај један пропалитет шеширџија што је бежао са часова (види доле), чак и са мојих и кад сам оно ускочио уместо одсутног колеге, прешао је црту од 42 неоправдана изостанка (мерено часовима од 45 минута), па сам покренуо поступак за избацивање. Држи се закона и нема грешке. Испало је да смо некако исте недеље напустили ту школу. Комшијске школе су ишле мало помереним распоредом, да се смањи гужва на сокаку, па су часови у 13. фебруару почињали пола сата раније, а зимски распуст и целу недељу. Тако да је испало да сам тамо радио и једну недељу у фебруару, па тек онда прешао.
Током овог месеца сам једном понео Практику и ишкљоцао серију. Мора да је био понедељак, кад сам ишао и у оно избачено одељење.
У учионици нема славине, па редар иде до вецеа да кваси сунђер, никад довољно често.
Онда поподне, у главној згради, у мом одељењу. Девојка у миди сукњи ће после испасти свастика власника Енергопроа. Мали је град.
У ствари смо се доста и исликали у учионици, и после у авлији за време (пуш) паузе. Чак сам се посебно сликао са шеширџијама.
Шеширџије су биле посебна прича. У граду је постојала фабрика шешира, баш стара, и требало им је нешто радника с времена на време, па би се направило одељење сваке друге године. Ова тројица (у ствари четворица, али је четврти одбио да буде у истом одељењу с њима, јер каже никад не би завршио да је био с њима у друштву, него је прешао у оно друго, код кројачица) су понављала, и остала за годину кад тог одељења нема. Пошто није било никог да им организује предавања из стручних предмета шеширџијских, ишли су кући. Такве су часове углавном хонорарно држали инжењери из фабрика, па су то увек били последњи часови. Тако три дана недељно, два-три часа па кући. Осим понедељком, кад сам ја држао пети и шести, и петком кад су ишли на праксу. Двојица од те тројице су углавном гледали да то све изгурају, међутим овај један је био из неког села на румунској граници, и док стигне кући већ је 20:30, и он би се појавио са свих својих 190цм и школском торбом у сеоској кафани да попије нешто са друштвом. Ови би га на смрт зајебавали, види школарца како је велики порастао. То је покушавао да избегне тако што би збрисао понедељком кад год би могао.
Негде децембра, док се примицао законској граници од 35 неоправданих, организовао сам родитељски састанак, колико да буду у току како деци иде. Он је некако пресрео поштара, препознао мој рукопис, и знао шта је унутра и како ће то да изгледа. Бацио је неотворено у ватру, али га је видела кева. Притисла га да призна шта је, и да се извади, каже "трудна му девојка у Новом Саду". То му је било јефтиније од истине.
После је црта дигнута на 42 али и то је прегазио, и то онако баш кад ме питао да не дође на моје часове, а ја се заинатио па не пуштам, а он ипак оде.
Нисам га нешто много виђао касније, можда на сваких десетак година. Последњи пут на тргу, за дочек 31-XII-2017.. После сам чуо од оног глумца, из тог разреда, да је умро наредне године.
Спомиње се: 13. фебруар, 31-XII-2017., дочек, ЕнергоПро, МПСШЦ (машинска), практика, шешири, на енглеском