31-XII-2017.
Направила шне нокле (улупана беланца укувана у смеси шећера, млека и жуманаца). Више ми се свиђа како се зову на мађарском (или бар код њих у кући), madár tej - птичје млеко. Нисам то јео одавно.
Елем, најзад идемо на дочек. Нисмо од нове 2011. Време баш чудно топло, па смо одшетали до центра. Замислио сам ово као фото сафари, па сам понео еос70 и нови блиц, и почео да шкљоцам још од моста. Требало је да се нађемо са Арпиком, али ми је (шне) нокла јављала да је батерија при крају кад смо се чули - таман се облачио да крене. Није изгледало да ће бити раје кад смо стигли, а чувено „Атомско склониште“ из Ријеке (бенд с краја седамдесетих) ће да свира од 22:00. Рачунајући да су то прави стари рокери, те никако неће почети на време, отишли смо на пиво у „Библиотеку“, један од десетак кафића у Гимназијској, ал' затворено. Ајд, следећи, „Трокадеро“. Чудна светла, једва да има кога, добро белгијско Лефе пиво... мало, истина, па ајде два. Десетак добрих снимака.
Стигли смо на трг око 23:00. Момци су поштено прашили и магијом распонтанисали публику, испрва проређену, попунила је можда 20м око бине, али како се примицала поноћ, напунило се две трећине трга. Још се могло шетати између људи у даљој половини, трчкарали клинци туда.
Што даље то им је боље ишло то спонтанисање, па је руља и почела да пева са њима, нарочито легендарну „Треба имат душу“. Препознао сам типа који је некад радио у малој књижари на сред штрафте, раније познатој као „Шацина књижара“, по предратном власнику. УБР, Шаца млађи је био члан ДЦ-99. Елем, прођемо се за метар ипо па се обојица препознамо, укопамо и налево круг док се нисмо изгубили у маси. Пало је нешто освежавања успомена, е оно је била музика онда, не ово сада што праве.
Нашкљоцао се добро, чак и нешто видеа - еос70 одлично снима звук, капа доле.
После поноћи јој се у правом тренутку учинило згодно да збришемо пре руље - иако ће ови да свирају још цео сат, разићи ће се многи који су дошли са децом, због ватромета. Кренемо и натрчимо на Арпику. Таман на време. А минут касније, Мире и Зорица. Бинго. Одемо назад у „Трокадеро“, који је већ био скоро пун. Нађемо сто на галерији, полуспрат (има ред столова испод, у полуподруму), и прво поређамо јакне преко звучника, из којег је куљао свеж и бајат турбо фолк, да пригушимо звук и како тако успемо да попричамо. Што је данашња поп музика, саставило се то одавно, ал' и даље ме нервира а не може да ме дигне, колико год да попијем. Склониште јесте, било ми се стегло грло, нисам могао ни да се дерем, а камоли да певам (тим боље, не бих умео да отпевам па да ми живот виси о томе, лоше контролишем висину тона). Још два пива, доста добрих снимака, обећали да ће да наиђу (аха, у гајбу пива да неће)(њега смо срели десет пута, њу бар пет у наредне четири године, и нису).
Арпики је био одеран нос, што се баш лепо види на фоткама (углавном блиц у плафон, није бео ал' је бар низак). Пре неки дан је стигао однекуд, и на бусодрому издалека спазио Милену Пожарић, и потрчао за њом али није извадио руке из џепова. Кад је запео ногом за нешто, нису му руке биле слободне да извади равнотежу, и блебнуо је ничице, њоњом о бетон. Нисмо га превише зајебавали, само колико му следује.
Спомиње се: јануар 1981., 24-III-2024., Арпад Гунароши (Арпи), дочек, ДЦ-99, еос70, Зорица Шканата, Милена Пожарић, Милорад Шканата (Мире), нокла, штрафта, на енглеском